ШЉИВИК

ЈАПАНСКИ ШЉИВИК

Под месечином се повијају крошње шљива, беле и тешке. Мирис цвета спушта се низ брдо у долину.

Младић хода бос кроз воћњак. Хладна трава му је под табанима, а у телу ври пролеће. Девојка је малопре била ту. Још се чује њен смех међу гранама, још је ту топлина њене коже.

Ухватио је пуну грану и привукао је себи. Грана је пукла тихо, готово послушно.

Прсти му још миришу на њу.

Мирис шљиве ноћу —
предаје се руци
која грану сломи.

— Чијо-ни (1703–1775)

*

ШУМАДИЈСКИ ШЉИВИК

Великогоспојиначки панађур. Ваздух је густ од дима печењара, оштрог мириса препеченице и прашине. Трубачи дрмају из све снаге, коло се врти и земља подрхтава. Са падина Космаја спушта се лахор и враћа делић свежине.

Још је било времена за песму.

После године кадра први пут је на одсуству. Иза њега су остали егзерцир, промукле наредничке команде и заједљиве шале о ремцима.

Није жалио дукат да преотме место коловође, ни да се после потуче са бесним газдиним сином. Банда је још жешће ударила у трубе. Искусни свирачи су знали да се дукат не даје тек тако.

Тамо, под храстом, стајала је она. Црвена марама, бела кошуља, влажне усне. Узела је крупну, тамну шљиву, близнакињу, загризла је полако и сок јој је потекао низ браду, низ врат, до изреза кошуље. Није га обрисала. Само му је кроз срасле гране криомице узвратила поглед.

Када се ухватио мрак, иза шатора, шљивик је подрхтавао од труба и помаме. Док га је љубила, језик јој је био сладак, сочан, грешан.

Још је било времена за песму.

Загризеш шљиву –
И однекуд надођу
Перверзне мисли…