БОГОЈАВЉЕЊЕ

 Зимско је доба. Мраз је стегао пространу равницу, дрво пуца. Северац хуји и јауче кроз завејане сокаке, кида плавичасте праменове дима чим се помоле из разјапљених четвртастих уста гаравих оџака и меша их са ситним, игличастим пахуљама снега које скида са кровова. Народ је покуљао кроз црквене двери. Гологлави мушкарци су одмах на вратима натукли овчије шубаре до обрва, а жене длановима почеле да навлаче на образе дебеле  вунене мараме, а њихове чупаве крајеве притежу испод брада. У рукама носе кантице са освештаном богојављенском водом и чим их ветар дохвати прво му окрену  леђа, а онда  почну да ходају чудно погурени, праћени све споријим  звуцима посусталих звона. Снег, који ветар наноси,  засипа трагове саоница и шкрипи под ногама.  Јутрос очишћена путања сад се једва назире.

Речима Бог се јави ! обраћају се сељани уместо поздрава ретким пролазницима.  Ваистину се јави! следи одговор.

 Трупкају успут, хучу у прозебле дланове, поздрављају се пред капијама и на ћошковима, осипају се.  Све их је мање и улице препуштене леденом загрљају ветра и мраза зачас попримише пређашњи изглед  беле пустоши.

И ја сам један од тих који журе из цркве кући. У ноздрвама ми је још увек мирис тамјана, у ушима звук прапораца са кадионице.  Десет ми је година.  Ходам држећи деду за руку. Његова жеља је да постанем свештеник. Малочас, у цркви за певницом, слушам га како достојанствено, погледа упереног  у дебелу црквену књигу изговара речи Божије упућене нама. Питам га, не први пут, зашто нам у школи говоре да Бог не постоји.

„Не знају“, кратко  ми одговора. „Бог постоји, он је свуда око нас, он је у нама. Ја верујем, пронашао сам га у себи и то ми је довољно. Не требају ми никакви докази.“

*                                 *                                 *

Нисам постао свештеник. Не могу да кажем ни да сам верник. Поштујем традицију. У породици, обележавамо велике Хришћанске празнике. Крсна слава нам је Свети Јован Крститељ. Понекад се пред спавање прекрстим и изговорим молитву. Једноставну. Не знам да ли је по канонима, мислим да није ни важно. Саставим три прста и рука сама крене од чела, давно наученим од деде, од предака, покретом; У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин и изговорим: „Боже помози мени и мојим најближима и опрости нам грехе.“ Још увек тражим Бога у себи у тренуцима кад палим кандило или славску свећу, кад у цркви на дан Светог Јована слушам речи литургије. Или кад у тешким тренуцима у животу затражим Божију помоћ. Мислим да је све то заједно, трагање за Богом. И тада се сетим  деде и знам да ми прашта и да ме разуме. Трагати за Богом није исто што и веровати, али  намера је ту, искрена и сваког следећег дана постоји могућност да ми се Бог јави, да га пронађем  у себи, да почнем искрено да верујем.

 А планета се и даље окреће. Ветрови и даље зими завијају и носе снег по улицама. Верници, они истински, верују, лицемери уверавају и себе и друге да су верници, а они неверујући ослушкују реч разума и науке. Живот тече… Претпостављам да нисам једини ко је у недоумици, ко размишља на овај начин. Нека ми не замере ни људи верујући ни они који сматрају да Бога нема. Јер сви смо ми само људи.