Realno, moje mogućnosti su vrlo, vrlo male. Sad, da li zbog toga ili neke više, običnom smrtniku nepoznate sile, potrebe su mi vrlo, vrlo velike. Prosto da se čovek ozbiljno začudi da neko preskromnih mogućnosti ima toliko neskromne potrebe. Čudio sam se i ja sam sebi, mada čuđenje ništa nije promenilo, dok nisam u ondašnjoj literaturi i praksi otkrio da sam pljunuti primer čoveka budućnosti. Budućnost je tada bila komunizam. Video sam sebe kao pravog pravcatog komunistu!
Na moju veliku žalost vreme se lako menja. Opet, stamen kao stena, hrabro sam ostao postojan i nepromenljiv. I dalje su mi potrebe daleko odskakale od mogućnosti. Mada, tadašnja literatura, kao i neke starostavne knjižurine još iz doba stare Grčke kazivale su da je to sasvim demokratski.
Činilo mi se da mi je demokratija duboko u genetskom kodu. Video sam, opet, sebe kao rođenog demokratu. Videli su i drugi.
Danas, razumete da je bilo opet nekih promena. Razumete, da iste nisu mogle ni da me zeru pomere: mogućnosti male, potrebe velike. Jedino šta se očito promenilo je činjenica da nisam izuzetak. Odjednom, ovakvih kao ja se namnožilo i isplivalo na vrh. A na vrhu nije loše.
Jedino me sada brine koliko možemo tu ostati. Imamo veliku potrebu, ali bojim se, da su nam mogućnosti stvarno male!
Ostavite odgovor