Život

Upisala sam egzistencijalni kurs psihoterapije

da u očaju nađem spas.

Hajdeger, Sartr, Jaspers —svi oni nešto tvrde.

Niko ne umanjuje strah od moje konačnosti.

Još me dodatno uznemiri

što ni oni odavno nisu živi,

a znali su toliko o životu i o smrti.

Neće me ni oni spasti.

Još jedan očaj

kome moj razum ne može ništa.

Još jedno osećanje

koje ima uporište u nedokučivosti.

Evo me.

Tu sam i dalje.

Zamišljam na zidu dnevne sobe,

iznad televizora,

natpis: ŽIVOT.

Na tom TV-u stalno puštam nešto

čime pokušavam da se udaljim od ovog straha.

Da obmanem sebe,

da se sakrijem u besmisao.

Ne vredi.

Ni to mi ne pomaže.

Ponekad uspem da fantaziram,

uglavnom o nečemu

što me odvede toliko daleko

da zaboravim da sam čovek.

Da sam konačna.

Da dišem sa ograničenim rokom trajanja.

Najveću muku mi stvara

što me ta konačnost podseti na trenutak.

Podseti me šta sam sve.

I šta sam sve činila da bih je izbegla.

Ja sam svoj život izgradila

oko ideje kraja.

On sada postoji

jer postoji kraj.

Morbidno bi se moglo reći

koliko me nekad zaboli

da bih videla lepotu.

To nije počelo sa mnom,

kao što ni moj DNK

ne postoji mimo onih koji više nisu tu.

Da me opet podseti

da sam samo izdanak.

Izdanak straha

od istog onoga što mene sada plaši.

Nikad decu nisam videla

kao opciju za ublaženje

ove muke od života.

Nikad sebe nisam videla

kao lepotu nečijeg besmisla.

A bila sam.

Valjda zato sada ne mogu.

Da svoj strah,

smrtnu presudu života,

dodelim nekome

ko se nije pitao da li to želi.

Zato sada sedim

sa ovim životom.

Sedim i pitam se.

I pitam ga:

Da li stvarno moja lepota leži u ideji

da samo produžavam nečiji život?