Будућност у тишини

Не волим сјећања да се у јануару буде,
ни успомене које у јуче ме враћајају,
док сњежне пахуље у вртлогу падају
и на моје прозоре без питања свраћају.
Не волим сузе које у сутону теку саме
што их рони туга бришући старе ране,
одричем се прошлости која брзо тече,
разлијева се ријеком кроз врбове гране.
Треба ми садашњост, крила слободе
и наде да ме носе плаветним небом,
да врате сјај њежној, намученој души
у овим тихим ноћима окованим ледом.
Волим тихе слутње које тајне крију
о будућој срећи што ће да нас спаја,
кад кротко прољеће почне да се шеће
сатакно од блажене љубави без краја.
Да се румене усне у пољупцу споје
и да никада пуста даљина не збори,
да се не руга нашој боли желећи крај,
хоћу вјечно плам твог погледа да гори,
да ми свијетли на самотном путу
као свјетионик морнару на пучини,
трепери свјетлошћу твој лик у мени,
будућност се нама смијеши у тишини.
Мира Којић Ђорђевић
Kako ti se dopao tekst?

Viktorija
Mira Kojić Đorđević rođena 01. 11. 1957. godine. Magistar ekonomije u penziji. Piše poeziju još od srednje škole. Nosilac je mnogih opštinskih i regionalnih nagrada. Objavljivala stihove u raznim časopisima gostovala na više Televizija, na raznim pjesničkim večerima…
- tekstova
- 42
- čitanja
- 491
- reakcija
- 56
- komentara
- 4
- deljenja
- 10
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
Јесења тугованка
Опет кише лију јесење и дуге сестре горких суза неуморно лију, док вјетрови свјесни моје туге у твоје прозоре затворене бију, а не знају за љетну милину што ми тебе однесе кад мину и остави само у души горчину да као сјенка ја живим тишину,…
900
Neću više da znam
neću vise da znam ni koliko je sati, ni koji je dan i ne vidim dalje od odsjaja u tvojim očima neću vise da znam za jutra što mi prekidaju san i ne tražim svijet izvan nas izvan naših osmijeha neću vise da znam ni…
Vjerujem u tebe
POSTOJE LJUDI KOJI NAM POSTANU DOM ❤️ Postoje ljudi koje sretnemo, zavolimo i nastavimo živjeti. A postoje i oni rijetki koji se toliko tiho nastane u nama da jednog dana shvatimo kako više ne znamo gdje završavaju naše misli, a počinju one koje pripadaju njima.…
100
Лудом племену што снива васиону
Овдје срамоту тишине разбија јека гусала Овдје се поезија умјесто признања дала Овдје је епика појела све, одредила пут Свакоме је суђен исти, крвави, судбоносни угао љут Овдје је смисао у поносу, ставу од камена Све је у сјећању прошлих и славних времена Овдје се…
100