Час историје

Све више ми се враћа
ових немилих година
процвала успомена
далека дивна слика
дјетињства заборављена.
Некад сам тако давно
у сјени старог храста
њихала брата мило
када би могло назад,
кад би се поновило,
да првог прољећа раног
на крилима попут ласте
слетим у наше гнијездо
и гледам како расте
и стаса дјечачић мали
радосно срећно до бола,
овако, из далека изгледа
прерано остављен буквар
дјечије игре и школа.
Негдје између сунца и кише
вријеме радости прође
а онда у трену изненада
подмукло мрско дође,
удари пламен и огањ
душмани са свих страна,
брацо се дохвати пушке
јуначка рука мала
однесе бујица ратна
момачка радовања,
нељубљена дјевојка оста
и књига непрочитана.
Јуриш из битке у битку
све јаче му грмила пушка,
рука студентска њежна
постаде хајдучка мушка.
Бункер за бункером руши
командир с четом малом,
тек једном у предвечерје сиво
мили се брацо сруши
покошен крвничким рафалом.
И даље митраљез брише
и ко зна кад ће да мине,
сестра некролог пише
док сузу смрзнуту крије,
ускоро рођени брацо
бићемо живи и мртви
на часу историје.
28.01.1993
Мира Којић Ђорђевић
Kako ti se dopao tekst?

Viktorija
Mira Kojić Đorđević rođena 01. 11. 1957. godine. Magistar ekonomije u penziji. Piše poeziju još od srednje škole. Nosilac je mnogih opštinskih i regionalnih nagrada. Objavljivala stihove u raznim časopisima gostovala na više Televizija, na raznim pjesničkim večerima…
- tekstova
- 42
- čitanja
- 491
- reakcija
- 56
- komentara
- 4
- deljenja
- 10
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
Јесења тугованка
Опет кише лију јесење и дуге сестре горких суза неуморно лију, док вјетрови свјесни моје туге у твоје прозоре затворене бију, а не знају за љетну милину што ми тебе однесе кад мину и остави само у души горчину да као сјенка ја живим тишину,…
900
Neću više da znam
neću vise da znam ni koliko je sati, ni koji je dan i ne vidim dalje od odsjaja u tvojim očima neću vise da znam za jutra što mi prekidaju san i ne tražim svijet izvan nas izvan naših osmijeha neću vise da znam ni…
Vjerujem u tebe
POSTOJE LJUDI KOJI NAM POSTANU DOM ❤️ Postoje ljudi koje sretnemo, zavolimo i nastavimo živjeti. A postoje i oni rijetki koji se toliko tiho nastane u nama da jednog dana shvatimo kako više ne znamo gdje završavaju naše misli, a počinju one koje pripadaju njima.…
100
Лудом племену што снива васиону
Овдје срамоту тишине разбија јека гусала Овдје се поезија умјесто признања дала Овдје је епика појела све, одредила пут Свакоме је суђен исти, крвави, судбоносни угао љут Овдје је смисао у поносу, ставу од камена Све је у сјећању прошлих и славних времена Овдје се…
100