Европи

Нећу пред тобом ничице да падам,

нити да златницима утробе своје

дарујем твоје гладне раширене очи.

дуго сам испуњавала све жеље твоје,

покорни слуга твога величанства

без круне и жезла кнегињо охола,

ћутала сам опљувана и оклеветана,

распета на Крсту сестра апостола.

Док вијекови кроз мене прођоше,

кости предака свуда оставише голе.

своју дјецу у цвату оплакујем опет,

самилости немаш за ране што боле.

Без пријестола невјернице силна

све си моје наде и жеље закопала,

злурадо тражиш све више и више

мало ти је што си ми срце ишчупала.

Нећу пред тобом да рањена клечим,

сад кад и на тебе пада магла густа,

ти си моју врелу крвцу просипала,

љубила крволочног звјериња уста.

Поносила се гордо због моје усуди,

зашто да те молим, гледаћу твој пад,

ускоро ћеш дворска куртизана бити,

пожњећеш оно што си посијала некад.

Мира Којић Ђорђевић