Отишла си тихо у прво свитање
када се сањиво буде мале птице
и посљедњу тужну пјесму пјевају
за тебе најљепша горска грлице.
Отишла си својим звијездама
за којима си жалила годинама,
несаломива моја златна душо,
измучена синовљевим ранама,
татиним неизмјерним болом,
што га одведе вечери једне
тамо гдје се пречисти састају
у смирај дана циче зиме ледне.
Најдража наша, рањена срца
што је непрекидно крварило,
док си без њих ишла са нама
и стално нас савијала у крило,
скривала од опаких вјетрова
који су пријетили да нас сломе
и однесу у непознате предјеле.
Ти, која си у загрљају своме
чувала прегршт топлих жеља,
и љубави за наше боље сутра,
крајње храбро како мајке знају
са нама чекала вечери и јутра,
да би ти изненада једне зоре ране
вјетрови сломили крхка крила,
као да ниси смјерно постојала,
као да никад ниси туго с’ нама била.
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor