Мјесечина баца свјетлост ове вечери.
сликам те кистом сјећања,
румене боје пламте, сагоријевају
испод лампињона жеља,
узалуд се надам у овој ноћи.
Да сам носила цвијет кад сам сањала
заувјек бих могла мирисати на љубав
која је далеко,
а ја тужна чакам њен повратак.
Између нас садашњост, а прошлост боли.
Тек видим да нас превари вријеме,
не можеш га видјети ни чути,
а опет долази и пролази
и оставља трагове у души,
дубоке мисли и бјежање од безброј питања:
Ко зна гдје је, са киме бере плаве зумбуле,
Тулипане, најљепше дарове анђеле чуваре?
Можда љуби самоћу која му ломи дух,
и болног га жели вратити у садашњост,
док ја пребирам по сјећањима
и разбацујем успомене
незаборавних тренутака.
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor