Дођи друже да плачемо скупа
ти због ње, а ја ћу због њега,
дођи сад кад све је изгубљено,
кад је само бол остао од свега.
Дођи да патњу пијемо плако,
да пуне туге разбијамо чаше,
дођи друже док нас јад изједа,
јер њих двоје срећу окончаше.
Нек отече чемер у сред ноћи,
и оду демони што се одмарају,
не желе се још увијек угасити,
патњу да нам још дуго стварају,
Ал’ ипак ће пакост умријети
што нас као привиђење прати,
још наде тихо тињају у нама
које ће вјеру у љубав да врате.
Исплакане очи, сребрне сузе
пустићемо да вријеме обрише,
филигранске крхотине пусте
нека однесу магловите кише.
А наше ће ране дати смисао
животу што без њих жубори,
ипак ништа изгубљено није
све док се у нама емоције боре.
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor