Krenula sam danas iz sveta u kome sam glumila ravnodusnost, kao vojnik koji je konacno odlucio da skine oklop. Dugo smo cutali, tisina se razvukla izmedju nas kao magla nad rekom, ali ja sam resila da je presecem. . Korak mi je bio cvrst, skoro svecan, kao da idem po svoju istinu.
Bila sam sama sebi najvaznija na svetu. Hodala sam ulicom kao da nosim nevidljivu krunu. Malo cupava, malo razigrana, slatka sama sebi kao secer u jutarnjoj kafi. Bez treme… dobro, mozda sa trunkom, ali onom lepom sto podseca da si ziv.
Izlozi su mi vracali osmeh. U svakom odrazu gledala sam neku verziju sebe koja blista. Kao da sam najlepse svetlo u gradu, a prolaznici samo publika koja sluti premijeru. Grad je bio moja pista, a ja glavna uloga u filmu koji sam dugo odlagala da snimim.
Prilazila sam njegovoj radnji kao leptir koji je konacno skupio hrabrost da sleti na cvet od kog je bezao. Srce je lupalo tiho ali sigurno, kao muzika u pozadini scene koja obecava rasplet.
A onda – vrata.
Zatvoreno.
Kao da je neko spustio zavesu pre nego sto je predstava pocela.
Stala sam ispred tog natpisa i osetila kako mi krila na trenutak miruju. Da li je to slucajnost ili poruka? Da li me zivot cuva od necega ili me samo uci strpljenju? Mozda je taj zatvoren znak samo mala pauza pre pravog susreta.
Jer istina je – ja sam danas vec pobedila.
Ne zato sto sam ga videla.
Nego zato sto sam krenula.
Ostavite odgovor