Kad su stigli nadomak kolibe, put im je preprečila devojka. Umotana u dugačak pleteni šal uporno je pokušavala da obuzda njegove krajeve.
„Šta tražite ovde?“, upitala je namršteno nadjačavajući huk vetra.
„Vešti… činjaricu“, odgovorio je Dobroslav. „Saganeku.“
„Šta će vam?“, prostrelila ga je pogledom.
„Priča se da zna da proriče budućnost.“
„Ko vam je to rekao?“, namrštila se ponovo.
„Ljudi pričaju“, prebacio je težinu sa jedne na drugu nogu.
„Ljudi! Ljudi ne znaju šta pričaju!“ Bilo je nečeg mračnog u njenim plavim očima. Od svega čime ju je priroda obdarila najmanje joj se dopadao taj dar, retko ga je koristila, a ljudi su opet najčešće govorili baš o njemu. „Vratite se tamo odakle ste došli! Ostavite me na miru!“
Vetar je namah dunuo jače, šal joj spade sa ramena i glave.
„Ti si Saganeka?!“ Bodin je iznenađeno gledao u dugu srebrno-belu kosu koja se rasula poput mesečine. Očekivao je neku staricu, a devojka pred njim nije bila puno starija od njega. Bila je neobično lepa, iako joj kosa beše raščupana od vetra. „Daću ti zlatnik, sjajan kao sunce, ako nas ne odbiješ.“
Ona oklevajući pruži dlan. Jedan zlatnik značio je barem dve-tri godine mirnog života, bila je to ponuda koja se teško odbija.
„Zahvatite rukama vode sa potoka i donesite mi je“, rekla je nestajući u unutrašnjosti kolibe.
Kada su ušli, zatekli su je kako sedi na podu pokraj upaljene sveće. Pleteni šal bačen preko gomile slame u uglu izgledao je kao usnuli mačak. Pokazala im je pogledom da priđu do plitke zdele koja je stajala pred njom.
Bodin je prvi razmaknuo dlanove te sasuo vodu u zdelu. Nekoliko kapi palo je ne zemlju koja ih je žedno upila. Nakon njega, Dobroslav je čučnuo kraj posude dodajući novu količinu.
Dok se spuštao na kolena, Petrilo je prosuo i ono malo tečnosti što mu nije usput iscurilo kroz prste.
Saganeka je uzdahnula duboko, pitajući se kako da mu proriče budućnost kad je nema.
„Doneću opet“, pocrveneo je.
„Nema potrebe“, uhvatila ga je za zglob. „Dovoljno je svega par kapi“, rekla je otresajući mu dlan nad zdelom. „A sad, birajte šta ćete mi dati: prst ili glavu.“
Dobroslav i Petrilo su ustuknuli kad su ugledali bodež u njenoj ruci, a Bodin joj je brzo pružio prst koji je ona plitko zasekla kako bi pustila krv u zdelu. Nevoljno, prateći primer starijeg brata, ova dvojica su učinila isto.
„Stvarno bi nam odsekla glavu?“, upitao je Petrislav pre no što je stavio krvav prst u usta.
„Ne“, nasmejala se. „Uzela bih vam po pramen kose, ali vi ste birali.“
Gledali su razrogačenih očiju kako kažiprstom meša tečnost.
„Vidim krunu, velike bitke, vidim unutrašnje borbe i…“ Ponovo je kružnim pokretom prošla kroz vodu u kojoj oni nisu videli ništa. „Nećete uvek pobeđivati, pobede i porazi će se smenjivati… ali vam vidim slavu i imena upisana u večnosti. Da, vekovima nakon smrti vaša imena će se pamtiti. Vidim i demone koji vas gone. Nećete im umaći. Jednoga dana… sva trojica ćete umreti…“
„Istoga dana?“ Dobroslav je nakrenuo glavu u stranu škiljeći u nju sa nevericom.
„Ne“, odmahnula je rukom. „Nisam to rekla. Zašto izvrćeš moje reči?“
„Pa jednog dana ćemo svakako svi umreti, niko ne živi večno.“
„Šta još vidiš?“, prekinuo ih je Bodin.
„Ništa“, slegnula je ramenima. „Kad jednom skrenem pogled sa budućnosti, ne mogu opet da ga vratim.“
„Nisi nam baš puno rekla“, namrštio se.
„Niste me puno ni pitali.“
Bodin se nasmejao. Bila mu je draga, osećao je prema njoj neku privrženost, kao prema sestri.
„Moja majka kaže da demoni ne postoje i da ih se ne bojim. Da se samo Boga treba plašiti“, rekao je Petrislav.
„Tvoja majka je dobra i mudra žena, ali ona ne zna gde je došla, ni od kakvih sve nemani naš narod beži. Priča se da su oni nastali u praskozorje vremena, davno pre nego što su se naši preci doselili ovde. Pratili su ih kao koban usud.“
„Ti se ne bojiš?“, Dobroslav je izvio obrve.
„Imam vuka. Čuvamo se. Ja njega od jeseni do proleća, on mene od proleća do jeseni, i tako ukrug.“
„Zar nemaš nikoga više?“, Bodin ju je pogledao iznenađeno.
„Imam narod“, osmehnula se.
„Mislim nekog svog. Roditelje, braću, sestre?“
„Činjarice rađaju samo jednu ćerku kojoj prenose svoje znanje. Tako je radila moja majka… i majka moje majke“, slegnula je ramenima, „i tako unazad od kad je sveta i veka sve do velike Mokoš.“
„Baš nikada ne rađaju sinove?“ Petrislav je razrogačio oči.
„Ako se i desi da rode prvo muško, ostave ga u šumi, ili na nekoj raskrsnici. Ne treba im.“
„Nas se majka nikada ne bi odrekla. Nikada! A bogme ni otac. Za njega je porodica svetinja!“
„Da, baš. Zato je razbaštinio i živog sahranio Saganeka!“
„Ko je Saganek?“, upitao je Bodin iznenađen gorčinom u njenom glasu.
„Zaboravi.“ Ujela se za usnu, pitajući se zašto li im je uopšte spomenula oca. „Postoje tajne koje nikada ne treba otkriti, rane koje se ne leče, bolesti koje čovek mora da ponese sa sobom u grob.“
„Sad je kasno. Trebalo je ranije da misliš o tome.“
Uzdahnula je. Znala je da je bolje da priču čuju od nje nego od drugih, pa im je, premda nevoljno, otvorila dušu. Slušali su je bez prekidanja, ćutali su i kad je završila.
Ostavite odgovor