Ćutanje

Ćutim, zbog srama i stida,

a i tako me baba učila,

trpela, radila, radjala,

celi se život mučila.

I “naučila”…

“Kad on govori ti ćuti,

i kada ćuti, opet ćuti.

Ako te udari, mora tako,

trpi, žena si, nije lako.

Žena je za tuđu kuću rođena,

sama si birala, povratka nema,

on neka ide, ti decu gledaj,

ne pravi nesreće ni problema.

Ne izazivaj, ništa ne traži,

ako te voli sam će ti dati.

Ćuti, i samo osmeh na lice,

ne daj da vide da duša pati.

Ljudi su zlobni, suzi se raduju,

nema ti od njih dobra ni leka,

u svakom braku ima problema,

tako je od kad je sveta i veka.”

Udarac, ko maljem, svetla moja smrači,

dan se u noć pretvori u treptaju oka,

pa onda još jedan, bolniji i jači,

presuda za krivca, tajna, bez svedoka.

Kroz suze i jecaj, opet tračak nade,

u zagrljaj strasni moj me dželat prima,

“oprosti, izvini” izgovaram tiho,

kriva i kad nisam, sama i pred svima.

U sećanju svome greške svoje tražim,

u meni se stisle sve grešnice sveta…

Zašto sam rekla, zašto sam ustala,

zašto sam disala ako mu smeta?

Bilo je slučajno, on mene voli,

ma kakvi šamari, to su sitnice,

sve je u redu, sama sam kriva,

sreća pa imam rezervno lice.