Kao veo blagi najfinije svile
pred očima lebdi neizmerna tuga
zbog onog što beše i što neće biti
želja je jedna, mogućnost je druga.
Svet, u oku snenom, rasplinutih boja,
u bezbroj nijansi od sive do sive,
nestaje u trenu, u treptaju oka.
Sve je stalo, mrtvo… Suze su još žive.
Biserni se potoci slivaju kroz prste,
telo u grču od bola i straha.
Ovaj je trenutak, šapat moje duše,
sačinjen od malo pepela i praha.
Kroz vihor tamni sećanja i stida
jutro raspliće pletenice nade.
Svaka reč i pogled, i san odsanjani,
svaki treptaj srca sad u suzu stade.
Ostavite odgovor