Istina.

Pozvonio sam, ne razmišljajući o tome ko će me dočekati.

Došao sam zbog posla, razmišljao sam samo o tekstu koji ću ponoviti po ko zna koji put do sada.

Vrata je otvorila niska žena, prodornog pogleda, nasmejanih očiju, koje su istovremeno bile i setne.

Odeća na njoj je bila stara, izbledelih boja, trebalo ju je zameniti novom, lepšom, ali je mirisala na čisto. Mirisala je na sveže.

Kosa joj je bila duga, boje bisera, skupljena u pundju. Otkriveno čelo, prošarano po kojom oštrom borom, licu je davalo izgled mudrosti, a tanke usne, blago nasmešene, bile su prijatne, kao i cela njena pojava.

„Izvolite“, obratila mi se ljubazno.

Odjednom, osetio sam sramotu. Radio sam za firmu koja je prodavala maglu, naivnima. Ulaganje para zarad potencijalnog dobitka u nekom budućem vremenu.

„Vidim zbog čega ste došli, možete slobodno to naglas izgovoriti, saslušaću Vas.“

„Došao sam ispred kompanije „Bogatije sutra!“ „Želiš li da uđeš mladiću. Da popričamo po koju. Nekulturno je o budućnosti raspravljati na ulaznim vratima, kao da ste neki agent nekretnina.“

Ponovo me je bilo sramota, bilo me je sramota načina, stava, priče, prazne priče koju pričam, jer tako treba, a ja se tek sad pitam da li zapravo treba ovako? Ušao sam u kuću. Bila je mala i čista i puna neke topline. Seli smo za okrugli sto. „Da li ste za čaj ili kafu, možda?“

„Ništa, hvala Vam, znate pomalo mi je neprijatno.“

„Razumem Vas i meni bi bilo da ne znam šta radim. Ali verujem da znate zašto to radite. Bez plate se ne može živeti. Ali čemu daješ moć, kad pristaješ na svaki kompromis zbog nje?“

„Imate moju pažnju“, rekao sam.

„E pa znate kako, ja uvek pružim priliku onome ko želi nešto da mi ispriča. Volim da čujem nešto novo. Ili pak staro u novom ruhu. Ali isto tako, umem i da prepoznam praznu priču, a nju brzo presečem.

I reči treba čuvati.

Znate, otkako znam za sebe, znam i za obećanja. Ne samo ja, nego svi kojima je obećavano. Ljudi se rasipaju davanjem nade, vere, iluzije o nekom kvalitetnom standardu, a sve se svede na igru. I to znate kakvu. Igru koju igra onaj koji lako ode od sebe, zarad cilja koji ne bira sredstva, a vodi do sredstava, samo do bednih sredstava. Znate, meni je izlizan đon od cipela i one nekada zaškripe kada koračam. Ali te cipele je napravio moj otac, a on je obućar. Vredan obućar. Pošten čovek. I znate, jako je lep osećaj kad imate zlatne ruke, koje stvaraju. Od ničega naprave sve. E to je onaj osećaj, koji je mnogima nepoznat, stran, pa i nevažan. Kako da ti bude važno nešto na šta nisi naviknut. Volela bih, da je mozak usklađeniji sa jezikom i da pažljivije bira šta će reći i šta će pristati da prepričava i na kraju radi. Da postoji hrabrost da se kvalitet ceni više od potrebe za još. Jasno je da tu nema prostora za previše emocija, jer će te svet progutati. Ali, uvek postoji ali, moraju postojati kriterijumi i sito, da se pažljivo proseje dobro od lošeg. E onda, kada bi postojao taj sklad imala bih razloga da verujem da ste došli iz iskrenih pobuda. U očima Vam vidim sramotu, jer Vam nedostaje na Vašem putu sve ovo o čemu sam pričala. Imate dovoljno savesti i duše da prihvatite moju istinu.

Izvinite, rekla sam da puštam druge da pričaju, da volim da ih čujem, a Vi ni reč niste rekli.“

„Malo sam sad, zbunjen… Iskreno, malo sam da kažem, programiran i praktičan. Radim ono što mi se kaže, cilj mi je dobit i to je to. Bez širine i dubine. Ali kad se malo zagrebe, zapravo, nedostaje mi pravi motiv i ispravna priča. Čak i dok niste krenuli da pričate imate moć da date pravu kritiku i izrazom lica. Rekao bih da je to iskustvena mudrost.“

„Zadovoljna sam Vašim odgovorom. Samim tim što ste čuli i razumeli tu suštinu, niste izgubljeni , samo ste na kratko prilagodjeni. Borite se da zadržite sebe, zarad sebe. Pare se potroše. Pare se i zarade. Samopoštovanje se čuva jače nego novac u slamarici.“

Ustao sam, ustala je i ona.

Ispratila me je do vrata, potapšao sam je po ramenu i zahvalio se. „Nisam ni znao da ste mi trebali, hvala Vam.“

„Dobra namera, stigne do dobre osobe, ako se otvori put, čuvajte se i ne dajte se niskim porivima. Jeftina je ta moć i skupe stvari, dostojanstvo nema cenu. Prijatan dan Vam želim.“

„Svako dobro!“

Bacio sam papire u prvu kantu na koju sam naišao i počeo da tražim novi posao u oglasima.

Pokucao sam na jedna, a otvorilo se dvoje vrata.

Jedna su bila u meni.

Trebao im je ključ od pravih reči.