ДУХ

ДУХ

                                                                                                   „Постали смо толико далеки,

                                                               да чак и наши разговори звуче као дубока тишина.“

                                                                                                                                 Ј. Балканска

Мраз се играо ноћас на стаклу прозора, остављајући бледи витраж који ни јутарње, премда зубато, сунце није могло да уништи. Незнатно размакнуте, тешке завесе држале су собу у полутами, мешајући сенке и душе, обрисе и тела. „Чудно како сан понекад подсећа на заборав, а љубав умире неизбежно као џелатова рука.“ Мислим док ми поглед почива на удубљењу на кревету где је, још колико малопре, лежало моје тело. „A да ли је ово и била љубав? Или тек окована туга испод лажних осећања…две окрутне душе које су играле своју игру до самог краја…“ шапућем свитању, замагљеном, далеком, негде иза окна.

Речи нестају, губе се у сивилу собе, али мој дах не топи ледене арнабеске са прозора. Схватам да немам снаге да напустим ову аветињску љуштуру свакодневнице и окована навикама нестајем, попут духа, са сваким откуцајем срца.