КРИЗА

КРИЗА

                                                                                       „Time, as quiet river, runs unnoticed. “

                                                                                                                               J.Балканска

„У кризи сам!“

„Каквој? Финансијској?“ упита ме Зоки.

„Ма каква финансијска! Мислим и та јесте, него ова још гора! Старосна! Године ме стисле, време кида део по део колача док не остану мрвице, а и њих ће да одува ветар ко прашину са пута. Где си био – нигде, шта си радио – ништа!“

„Знаш шта с тобом не ваља? То што превише размишљаш. Или можда размишљаш премало. Ни једно ни друго није добро за здравље. Нема ту много мудролија, то смо што смо под капом небеском. Оно што ти је дато то и узми и увек кажи да је добро, тако ће они који те мрзе да ти завиде, а они који те воле да се радују због тебе. Ма пусти време, још га нико није ни преокренуо ни укротио.“

Погледах искоса Зокија новопеченог пензионера, приручног филозофа и прокламованог свезналца, мог друга још од ђачких дана. Помишљам да би и био у праву да није једне ствари – туга за сновима је преголема. Жал за изгубљеним надама младости како дани теку све више притиска душу и чини се да све бледи до тачке кад ће ти срце пући. Можда би и било утехе да смо, уместо ништавила коме пловимо, река која тече и да ће из те реке, као воду на длану, неко некада захватити и досањати наше снове. Можда. Мисли се роје, кидишу попут осица, речи би да пукниу као зрела диња, али не кажем ништа већ климнем главом у гесту који на око одобрава Зокијеве речи и настављам да корачам између пијачних тезги тражећи јефтинији кромпир док ме мој пријатељ, новопечени пензионер, приручни филозоф и прокламовани свезналац прати у стопу.