Kada su naša deca pre neki dan, saopštila da žele da idu na kampovanje, mi smo reagovali kao i svi savesni roditelji: odmah smo kupili šator koji se sam rasklapa i nepromočive vreće za spavanje. Ali dok sam posmatrala te lagane, sintetičke rekvizite, u nozdrvama mi se, sasvim neočekivano, javio miris upaljenog petroleja i prženih krofni. Setila sam se svog prvog kampovanja.
U svetu mog oca Nikole, čovek se borio protiv nepredviđenih okolnosti. Nikola je bio, i ostao, čovek čelične praktičnosti. Za njega reč „avantura“ nije značila neizvesnost, već „propust u planiranju“. Kada je odlučeno da sa kolegama sa posla i njihovim porodicama – ukupno nas dvadesetak duša, mala armija činovnika u kupaćim gaćama – krenemo na more, Nikola je pristupio pripremama kao da planira put oko sveta, a ne odlazak u Sutomore.
Moja dečija mašta, pothranjena slikovnicama, crtala je idiličnu sliku: maleni, roze šator, dve vreće za spavanje i možda koja konzerva pašteta. Zamišljala sam mene i brata kako spavamo pod zvezdama i budimo se sa rosom na licu.
Priroda, međutim, nije znala šta joj se sprema.
Kada smo stigli u kamp, Nikola je počeo da vadi materijal iz prtljažnika. Ono što je raširio nije bio roza šator; to je bila mobilna rezidencija od minimum trideset kvadratnih metara. Maslinastozeleni vojnički šator, sa konstrukcijom koja je mogla da izdrži umeren zemljotres, soba, predsoblje i natkrivena terasa. Dok su se drugi očevi mučili sa tim šarenim šatorima u koje morate da uđete na sve četiri, moj otac je stajao uspravno u svom platnenom zamku, zakucavajući klinove veličine malih protivgradnih raketa.
Onda je usledila „unutrašnja“ faza. Njegov prijatelj iz Sutomora, čovek koji je očigledno delio tatinu filozofiju da je „priroda lepa samo ako je organizovana“, doneo nam je četiri poljska kreveta. I to ne bilo kakva – sa sve posteljinom, uštirkanim čaršavima i jastucima. Da stvar bude još nadrealnija, uneta je i komoda. Da, prava drvena komoda. Jer Nikola nije mogao da dozvoli da mu se pantalone gužvaju dok sluša šum talasa. U našem šatoru je bilo više nameštaja nego u nekoj garsonjeri za izdavanje. „Da deca ne bi napravila nered sa stvarima“, prokomentarisao je tata, ravnodušno sređujući fioku, dok su nas naše nemačke komšije podozrivo posmatrale.
Ali Nikola se nije plašio samo izgužvanih košulja. Plašio se gladi i mraka informacija. Izneo je dve boce sa gasom. „Zašto dve, Nikola?“ upitala ga je majka. „Zato što jedna uvek otkaže subotom uveče kada ništa ne radi“, odgovorio je tonom čoveka koji je upravo spasao svoju porodicu od sigurne smrti. Nije imao nameru da jede sendviče dvadeset dana. „Ako misliš da ću dvadeset dana jesti sendviče i gledati u mesec, grdno se varaš. Čovek bez tople supe prestaje da bude čovek.“
Onda su stigli i akumulatori. Jedan za svetla, a druga za mali televizor. „Da mi ništa ne promakne“, rekao je, verovatno misleći na Dnevne vesti ili vremensku prognozu, jer je Nikola voleo da zna kakvo je vreme tamo gde se trenutno ne nalazi.
Mama je, razume se, bila saučesnik. Spakovala je tri šerpe različitih veličina (za supu, za sarme i za „ne daj Bože“) i tiganj veličine satelitske antene. Na njemu su se dešavala čuda svakog jutra i svake večeri. Deca su morala biti nahranjena.
Snašli smo se i za kućnog ljubimca. Pronašli smo malog ježa i doneli ga u dvorište šatora.
Dok smo mi deca, kojih je bilo dosta, provodili ceo dan sunčajući se na plaži, jež je ostao u hladu našeg vojnog utvrđenja. Pokušali smo da ga dresiramo. Želeli smo da nam bude pas, naš verni pratilac, možda čak i čuvar. Ali jež, kao i svaka prava jedinka, nije mario za naše ambicije. Čim bi se umorio od našeg dosađivanja i pokušaja da ga naučimo da „da šapu“, jednostavno bi dezertirao.
Preselio se kod nemačkih komšija. Bili su tihi, disciplinovani i verovatno su imali kvalitetniju paštetu. Međutim, naš jež je zadržao delić balkanskog mentaliteta – bio je veran samo svom stomaku. Svaki put kada bi se miris svežih palačinki ili krofni koje je mama pekla za dvadeset ljudi proširio ispred našeg šatora, zahvaljujući tom tiganju i plinskim bocama, jež bi se materijalizovao iz susednog dvorišta. Prošao bi pored kreveta, komode i televizora i zaustavio se tamo gde je miris bio najjači.
Danas, dok gledam svoju decu kako se pakuju, pomislim da im možda fali jedna stvar. Imaju moderne šatore i vreće koje su lagane, jedva pola kilograma. Ali nemaju Nikolu, nemaju dva akumulatora, komodu i tiganj. Možda će im biti udobno, ali sigurno neće imati ježa koji prebegne kod Nemaca samo da bi se vratio na domaće krofne.
Jer, kako bi moj otac rekao: „Kampovanje je prelepa stvar, pod uslovom da se osećaš kao u svojoj kući.“
Ostavite odgovor