Тетурам се по Земуну мртав пијан. Попило се у кафани. Нема живе душе, само понеки пас залује кад прођем поред швапских кућа, набијених једна уз другу ко зуби у старој вилици. Пси ме гледају као да сам им дужан живот, а ја њима вичем-розгам:
„Ој, јел’ слободно царе господаре, Турска кола стићи и престићи!“
Па се ухватим за бандеру и наставим:
„Слободно је Јанковић Стојане, Турска кола стићи и престићи, и на кола Српских барјак дићи!“
Кроз један прозор ме гледа неки ђед. Ћути. Само му цигарета гори у тами ко лампа на крају једне пропале биографије. Не осуђује, не коментарише. Зна. Био ту. Преживео нас све. Нас луде Крајишнике.
И онда се сам себи наклоним:
„Извините, господо, што вам реметим ноћни програм — ово је само једна епизода патње у живом преносу.“
Седнем на пумпу. Све око мене изгледа као сцена из црне комедије — стари коцкари, полупокисли, усрани, шеткају се као да ће из асфалта изаћи добитна комбинација.
Ништа не добијају — само губе. Али бар не крију.
Прилази ми лик.
„Брате, имаш пљугу?“
„Имам, брате, и депресију, ал’ дај да делимо бар ово што се пуши.“
Седа. Пита:
„Откуд ти овде?“
„Ма био на Крајишкој… пило се, пјевало, псовала се судбина.“
„Ја пук’о све на апарату… све. Ал’ не жалим брате, већ сам се помирио с тим да ме живот редовно јебе без вазелина у чмарину!“
Отварам новчаник — 500 динара и две по двеста. Остало све у кафани и на клавијатури, код оног конобара што има лице као да је чуо све исповести света.
Гледам га. Он мене. Кажем му:
„Ево ти 500, иди се вади. Можда те срећа погледа, а можда и не, али бар ћеш знати да си покушао.“
Он се нећка. Као нешто му глупо. Јесте глупо. Али живот је глупљи.
„Ма узми, пичка ти материна! Неће ти ова држава ништа дати, можда ти ја дам.“
„Јеботе… хвала, брате! Е до неба!“
„Ма ајде… бар ви коцкари имате муда. Ми што пијемо, ми само гурамо бол низ грло и надамо се да ће да се утопи у алкохолу. А он плива… брате, плива као олимпијац.“
„Како мислиш?“
„Мислим да ни ми, ни ви, нисмо нормални. Само ми своју лудост заливамо, а ви је убацујете у слот машине.“
Смеје се. Онако, празно. Поздравља ме, одлази као сенка, а ја улазим у први јутарњи. Смрди на покварену наду и бурек од пре три дана.
Сви гледају у телефоне. Нико никог не гледа у очи. Јер кад погледаш човека у очи у шест ујутру — можеш да видиш целу његову пропаст.
Кроз прозор Земун личи на стари албум — слика без боје, пуна истих фаца. Истих ноћи. Истих снова.
Само све мање наде.
Јесте, дивне су ноћи у Земуну. Нарочито кад преживиш да их испричаш.
А ако не преживиш… па добро, ионако нико не слуша.
Ostavite odgovor