Седим у кафићу у Миријеву, гледам у шољицу кафе као да ћу из ње прочитати одговор где сам погрешио у животу. Пушим цигарету и слушам како време пролази, без мене. Опет сам променио посао и опет остао без њега. Позвао ме директор један дан — службено:
„Добар дан! Господине Бурсаћ, ви сте вишак, не треба нам више радника. Хвала, довиђења.“
И тако, једно „довиђења“ ме опет вратило на нулу.
Пробудим се сутрадан као вампир у пола шест, у пакли једна цигарета, па гледам кроз прозор. Миријево — као мала Чехословачка, све нека сива туга, бетон и прашина. Чекам да се продавница отвори да купим хлеб и цигарете. Навике су чудо — човек изгуби посао, али не и дисциплину.
Одем у продавницу.
Баба мерка хлеб као да купује стан на Вождовцу, а не векну која после два сата изгледа као да је печена у Чернобилу.
„О, извињавам се, не видим ја да сметам“, каже она.
Ћутим, надркан, стављам векну у корпу.
На каси — баба пре мене, чаврља, замајава касирку.
„Извини, дете, што ме чекаш, ја сам старија жена“, каже кроз кисео осмех.
„Ма лагано, госпођо, пријатан дан! Будите насмејани, јер нешто вас вози.“
„Е, лако је вама младима, ни бриге ни памети. Пушиш, јој, пушиш! Чувај плућа за пензију!“
„Госпођо, док ја дођем до пензије, укинуће и пензију и људе. Биће само роботи и вируси. Али не брините — ви то нећете доживети.“
Одмахнула је руком и отишла. Купујем цигарете које су десет динара јефтиније од Дрине. Сада су моје цигарете јефтиније — ето, ипак сам нешто постигао у животу.
Седам у фотељу, сипам три у један, пуштам „Јандрино јато“. И онда — звони неко.
Отварам, кад три фосила стоје пред вратима, свако по хиљаду година стар. Гурају ми слику Исуса у руке и једна каже:
„Ваша породица је изабрана, можете повести још двадесет људи!“
Погледам флајер — Јеховини сведоци.
„Ово је српска кућа, православна. У Крајини нико није био јебени Јеховин сведок! Имате пет секунди да се изгубите, после тога пуцам у вис па у месо! Маму вам јебем ону ненормалну!“
Залупим врата.
Опет звони — комшиница. Не отварам.
Опет звони — поштар. Узмем шта треба, дам му бакшиш, залупим врата. Човек ни у миру нема мира.
Седим, гледам у празно. Нит ми се пије, нит ми се јебе, а увек ми се јебе. Нит ми се пише, нит ми се пева. Као да је живот притиснуо паузу, само време иде даље.
И онда телефон.
„Ало, Крајишник! Где си, бре?“
„Ево ме, брате, пијем кафу.“
„Вечерас журка! Биће пиће, пичетина, све живо! Немој да ме испалиш!“
„Ма нећу, видимо се.“
„Видимо се!“
Шоле Тарзан. Вечити студент. Родитељи му раде преко, шаљу му лову, он живи као да је Београд његов приватни спа центар. Знам га још кад није имао ништа — зато ме ваљда и цени.
Истуширам се, легнем, гледам у плафон и чекам да падне мрак.
На журци — туц, туц, туц. Као да ми маљем ударају у мозак.
Шоле ме дочека на вратима:
„Где си, бре, Крајишник! Ајде причести се!“
Пружа флашу апсента, нагнем. Горчина, зелена, лепа као грех. Укус сирупа за кашаљ.
Улазим, добре рибе, стварно.
„Даме!“, урла Шоле, „ово вам је принц Саве и Дунава, Петар Бурсаћ, писац, композитор, геније!“
„Ајде, јеботе, шта ме бламираш.“
„Ћути, Буки!”
Упознајем Дајану и Милену. Пијемо, смејемо се. Шоле пушта моје песме. Милена каже:
„Ово си ти писао?“
„Јесам.“
„Која етно содомија!“
„Ћути и попи, па ћеш да разумеш.“
Натегне флашу, ја гледам у зид, све пулсира, све се дуплира. Последње што памтим — смех, мирис њене косе и да ме покрљала.
Јутро. Опет Миријево. Опет ја.
Тешко је бити незапослен човек?
Ох, врло тешко. Али још теже је кад имаш срце које се не предаје, па и даље куца — као будала, за неки бољи дан који никад не стигне.
Ostavite odgovor