Terarijum

Terarijum

Ne znam o čemu bih pisao, pa gledam u terarijum. Možda je dovoljno da on ispriča mene.

Nekog juna 2025. poželeo sam da imam gekone.

Ne zbog njih, nego zbog slike — kako bi terarijum stajao u dnevnom boravku.

Kao komad pustinje zarobljen između četiri stakla.

Listao sam oglase, bez mnogo razmišljanja.

Jedan mi je zapao za oko — Pančevo, povoljno.

Kao da me nešto povuklo, nazvao sam i već sledećeg trenutka bio na putu.

Zemljani put.

Čovek me čeka pored njega.

Njegov otac se tetura po dvorištu — ne od godina, nego od rakije.

U garaži — terarijum.

U njemu je nekada živela tarantula.

Dimenzije savršene, skoro precizno zamišljene u mojoj glavi, kao da sam ga već imao.

Kupujem ga.

Nosim do kola.

Otvaram gepek — unutra crna mačka.

Stoji mirno, kao da je oduvek tu.

Nikada nisam saznao kako je ušla.

Možda dok sam pričao.

Možda dok sam zamišljao.

Možda nije ni važno.

Kod kuće sam ga očistio i postavio na stočić u uglu dnevne sobe.

Tu gde svetlo dolazi pod uglom, kao u galeriji.

Razmišljao sam: gekon, zmija, kameleon.

Nijedna odluka nije bila moja do kraja.

Kolega mi je napravio lažni kamen od stiropora.

Siv, uverljiv.

Dodao sam pesak. Par pravih kamenova.

Sve je ličilo na prirodu — ali nije bilo priroda.

Jednog dana, dok sam bio u vezi, iščupao sam grančicu smokve na bregu.

Zdrava smokva.

Nisam morao.

Sada ta grančica stoji unutra.

Suva.

Kao uspomena na nešto što sam uzeo bez potrebe.

Terarijum je ostao prazan.

Prošlo je skoro pola godine.

I shvatio sam — ne želim da zatvaram ništa živo.

Sada stoji tu, nepomičan.

Ima svoje mesto, kao slika bez autora.

U njemu nema života.

Ali ima odluke.

Ponekad mi se čini da u njemu ne živi pustinja,

nego nešto drugo —

prostor koji sam ostavio slobodan.

Sad,

Izgleda da uzgajam pustinjski vazduh..