#digitalni_pesnik #pesnik #pisac #poezija
Postelja
Leto je, skinula si svoju večernju haljinu,
Otvorivši prozore sedoh pokraj kreveta,
Tako naga legla si na čisto belu posteljinu,
Ostadoh budan u ime celog sveta.
Posmatravši na mesečini tvoja otkrivena leđa,
Učeći iznova mapu mladeža na tvojoj koži,
Pokrivala te samo tvoja kosa tršava smeđa,
Koja se svud po tebi razloži.
Dok sam te nemo posmatrao i tom prizoru se divio,
Nečujno si disala, u ritmu zvezda koje trepere,
Gospode jesam li samo za ovaj trenutak živio?
Čime sam zaslužio ovu noć i da ona mene izabere,
Čistih namera sam prema nekom posle dužeg vremena,
Ni sanjao nisam da se ljubav takva sme i grešnicima darovati,
Molim se samo da nisi još jedna uobrazilja moja privremena,
Hoću li nekom zbog noći ove ja dugovati?
Slutim da si nešto što se zove iskupljenje,
Svih mojih grešaka prošlosti,
Verujem da nisi samo snoviđenje,
I ovaj put da se smem dati u celosti.
Kako si samo olako sve meni postala,
To ne mogu dokazati, ne umem pravu reč izustiti
Rekao bih nezrecivo ali uvek bi poneka misao izostala,
A tako nešto ne bih smeo dopustiti.
Ti, za koju sam gordo mislio da dubine nemaš,
Pokazala si mi sve ljudske slojevitosti,
Za kakav me to čin sledeći spremaš,
Spreman li sam za sve te istinosti?
Oči su me zaslepele, isprva video nisam,
Ali napokon progledah sazrcajućim okom duše,
Svu lepotu koja se u tebi skupila, i nije da se hvalisam,
Ali u meni nove sile bljesnuše.
Nebeska djevo, dušu moju nesvesno si spasila,
Veru mi povratila u sve zaboravljeno,
Odlučno kraj me si se skrasila,
Sve je sad u ovom času u meni obnovljeno.
