Док туп нож сече траву, змије се паре, а уши села глуве…
Косим траву пре подне.
Нож туп — више чупа него сече. Мотор губи снагу. Косилица се гуши од суве траве. Жваћем прашину.
Запустило се. Морам да завршим са дотрајалим алатом.
Успут, сачувај Боже, јасно чујем звецкање ланца пса кога више нема. Навика. Увек је тако звецкао.
Посао монотон. Време загушљиво. Кућа празна. Мора човек нечим да забавља мозак.
Мозак сам забавио синтагмом: „село прича“.
Како то село прича?
Још горе — „село мисли“?
Коначно — „село се смеје“?
Ко је то тачно?
Кад питаш апостоле сеоске промисли — не вреди се надати јасном одговору.
Ако им кажем да сам и ја део села, али мислим супротно, причам супротно и није ми смешно то чему се село смеје, одговор је једноставан:
„Да, али тебе село не слуша.“
Где су уши села?
Најлакше је сеоске уши, језик и реп сместити у кафану.
Десетак несретника на „лепој ракији“ — за коју и сами сумњају шта је — моделирају јавно мњење.
Или они испред продавнице са млаким пивом у руци.
Или бабе на клупи у предвечерје.
Све би то било подношљиво да с том памећу државе не пропадају и народи не нестају.
Села зарастају у шикару.
По кућама се змије паре.
Из прага коров цвета.
И истина је, гледам и видим: село мисли да се треба припремити за нову државу, и да се народ у селу има преметнути у неки нови народ. И то се види.
Али одакле та памет избија — нисам до сувог оброка докучио.
Косилица удари у бусен.
Тупо, шкрипеће.
Отишао нож.
Морам да тражим мајстора.
Ostavite odgovor