Док је авион слетао, гледала сам кроз прозор и имала чудан осећај — као да сам негде између. Облаци изнад, земља испод, а у мени мешавина радости и неке тихе нелагодности коју нисам умела да објасним.
Радовала сам се сусрету са својима, али ме је негде у позадини мучила помисао — шта ако ме нешто питају на пасошкој контроли, а ја не разумем? Тада сам јасно осетила колико је знање језика заправо слобода.
Све је прошло једноставно. Осмех, печат, и одједном — мир.
Док смо се возили, они су причали, а ја сам гледала кроз прозор као дете које први пут види свет. Све је било уредно, тихо, некако договорено са природом. И баш та уређеност ме је натерала да помислим на моју земљу — на њене ливаде које расту слободно, на шуме које су лепе чак и кад су запуштене, на места која као да чекају да им се неко врати.
Највише ме је дирнула једна ливада са кокошкама које слободно шетају. Рекли су ми да увече саме улазе у своју кућицу, а човек само дође по јаја. Помислих како је мало потребно да ствари буду једноставне и добре.
И онда су ми кроз главу почеле да пролазе слике наших празних села, напуштених кућа и имања која су некада хранила породице. Запитах се да ли смо негде успут заборавили колико богатство имамо.
Моја земља је парче раја — а ми смо према њој постали немарни, као да смо се навикли на њену лепоту па је више и не примећујемо. Постали смо помало неосетљиви, а чини ми се као да је она због тога тихо љута.
Понекад имам утисак да нас зато пушта да одлазимо, а да на наша места долазе неки други, којима она никада неће бити корен као што је нама могла бити.
И све више осећам да је време да се вратимо — не нужно корацима, већ свешћу — својим коренима. Да поново видимо и сачувамо то своје парче раја, које ће нас, сигурна сам, стрпљиво и захвално дочекати.
Ostavite odgovor