Otkud ja

Dnevnik jedne distopije

 

Milan i Aleksa

 

– Kako smo od utopije došli do distopije? – upita Aleksa

– Pa nikada nije ni postojala utopija, dragi moj prijatelju – odgovori Milan

– Telo pamti i ono što je zaborav naterao da ćuti. Kad god osetim miris kuvanog vina sa cimetom i karanfilićem, to me istog momenta vrati u doba kada je sve bilo potaman – reče Aleksa, više za sebe nego za sagovornika.

 

Aleksa je delovao ponosno i činilo se da ne želi da prizna ni ono što je svima, pa i njemu bilo jasno. Držao je glavu visoko, ali su mu ramena šaptala istinu. Pripadao je onoj vrsti ljudi koji su ušli u politiku zbog ideala, ali je tokom protoka vremena i protoka novca, shvatio da može da ima koristi. Ta vrsta ljudi je uvek nalazila put ka vlasti. Oni nisu menjali sistem, samo su promenili ljude koji ga ponavljaju. 

 

Aleksa je dodao – Nisam ušao u politiku zbog aviona i kamiona, samo sam hteo sigurnost. Znaš to – rekao je, gledajući negde u prazno.

 

Milan i Ljubinka

 

 – Ljubinka sine, ide tata na protest. Vreme je postalo kružno kada su svi prestali da izlaze napolje. Moramo da vratimo vreme na prav put. Ovako postaje nepodnošljivo. Sve je isto, strašno je, a ljudi nikako da se trgnu – reče Milan

– Tata, zar ne znaš da vreme ne postoji? To je izmišljotina nekih pseudofilozofa koji su pokušali ljudima da objasne svet. Neki jezici su predugački da bi lagali kratko. Ali svakako podržavam promene. I ja idem ponovo na protest. Ako sada ništa ne uradimo, zauvek će manipulisati nama – odgovori Ljubinka.

 

Država je disala teško, kao stara mašina kojoj fali jedan točak. Jer država bez institucija, koje nezavisno, pravedno i po zakonu rade svoj posao, postaje diktatura. Hodnici javnih institucija imaju sopstven eho, neovisan od ljudi. A taj eho je zastrašujući i po nekom prirodnom pravilu društvenog razvoja, u jednom momentu dolazi do tačke pucanja. Ljudi veruju medijima, a onda počinju da sumnjaju, a onda shvataju ali trpe, a onda neće više da trpe. Neće više da kupuju istinu za metal. A Trgovac je prodavao istinu u komadima, po cenu metala. Ljudi neće više komade istine, hoće celu istinu.

 

– Onaj što ćuti, zna najviše. Zato ga više nema. Možda ni mene neće više biti, ali ne mogu više da ćutim. Nepravda guši. Ugušićemo se svi ako se ovo nastavi. Sve što se merilo – sada se samo podrazumeva. Moramo ponovo da naučimo da triput merimo, jer zatvori su nam puni nevinih ljudi, a gradom šetaju slobodno silovatelji, dileri i kriminalci svih profila. Neki su postali TV lica, rijaliti zvezde, popularni. Nemoj da ideš sama. Moraš uvek da budeš u grupi – Milan je hteo da joj uputi savet.

 

– Znam tatice. Učila sam od najboljeg. Još uvek pamtim sve tvoje poučne priče o mravima koji zajedno pobeđuju lava, o snopu pruća koje se ne može slomiti, ali kada se razdvoji lomi se lako i mnoge druge koje si mi pričao pred spavanje. Samo što ipak ponekad pomislim da je sve uzalud. Mostovi više ne spajaju, samo odlažu pad – Ljubinka je setno odgovorila.

 

Ona je bila snažna devojka, uporna, borbena, ali od kada je majka otišla, postala je ranjiva. U razgovoru se primetio nostalgičan ton i kao da je za trenutak bila poljuljana i zabrinuta. Pogledala je kroz prozor, ali činilo se da nije prisutna i da ne vidi ništa. Prozor gleda na zgradu, a zgrada ne gleda nikud. Milan joj je odmah prišao i snažno je zagrlio. Zagrljaj je najlekovitije sredstvo koje su posedovali u kući i od kojeg nema predoziranja, kontraindikacija i nuspojava.

Ljubinka reče – ne brini tatuška, to je bio samo trenutak –

 

Milan i Aleksa

 

Sutradan se Milan ponovo sastao sa svojim školskim drugom Aleksom koji je radio u centrali vladajuće stranke. Želeo je da još jednom pokuša da ga trgne i da ga podseti na vrednosti koje je zastupao kad je počinjao da se bavi politikom.

Govorili su tiho, ali su se reči širile kao požar u suvoj arhivi.

 

Milan poče razgovor – Dobro znam da nisi kao oni. Oni kojima ništa nije sveto. Postoji arhiva u kojoj su nestali svi tragovi. Ali i to je zapisano –

Aleksa je ćutao. Kad se sistem raspadao, najviše su ćutali oni koji su ga stvorili.

 

Milan nije želeo dugo da se zadržava u tom objektu i predložio je da prošetaju. Na svakom spratu bio je neki oblik kontrole. Samo prizemlje je puštalo da padneš.

Bili su napolju. Grad koji je nekada bio oličenje veselog duha i nasmejanih, vedrih ljudi, sada je delovao tmurno. Bageri kopaju temelje kao da traže oproštaj ispod zemlje. Fasada na kojoj se ljušti farba izgleda kao da pokušava da pobegne iz sopstvene istorije. Na banderi neko je zalepio oglas za izgubljenog psa pre devet godina, ali papir još odoleva. Svaka ulica ima svoje mrtve, samo ih više niko ne pozdravlja. Ovaj grad je izgubio identitet. Ako ga ljudi, koji su juče protestovali na ulicama ne povrate, on više neće postojati.

Uputili su se ka podzemnom prolazu, pa dalje do muzeja. Tamo je bio jedini kafić koji je još uvek radio i gde je mogla da se popije domaća kafa. Na ulazu u podzemni prolaz ostavljena je kašika – niko ne zna da li kao znak gladi ili sitosti. Gladi za hlebom ili sitosti od svega. Podzemni prolaz se osećao na urin. Beskućnici su još uvek spavali na kartonima. Grad je imao sve više beskućnika, među kojima je bio veliki broj visoko školovanih ljudi koji su zbog raznih nesrećnih okolnosti ostali bez svega, ali najviše je bilo onih koji su ostajali bez posla zbog svojih političkih stavova.

 

– Zar ovaj svet stoji u mestu, zar ni malo nismo napredovali i naučili da je bogatstvo u raznolikosti mišljenja, ideja, nacionalnosti i svega što društvo čini raznovrsnim. To je sada bila samo čista demagogija.

U muzeju gde niko ne ide više, zrak svetla svake subote pogodi istu pukotinu. Pored muzeja su knjižara i kafić. U svakom praznom  lokalu ostaje malo prašine i mnogo nelagodnog pogleda.. U izlogu napuštene knjižare, sunce svakog dana otvara istu stranicu romana. Znam napamet delove teksta sa te stranice knjige Hamida Dabashija. Knjiga se zove „O Edwardu Saidu: Sećanje na prošla vremena“. A tekst koji sunce najviše obasjava glasi: „Telo palestinskog otpora je živo telo — ono raste, širi se, sazreva, uči, stiče iskustva i ispoljava se na različite načine.“ Ovaj citat tako dobro rezonuje sa dešavanjima u našoj zemlji. Papir je mogao da podnese sve – osim onoga što nije napisano. Genocid u 21. veku. Dečije suze. Želim sve da ih zagrlim. Ne volim da bilo ko pati, a pogotovo deca i životinje. Svet je poludeo. Svet ćuti. Neko je noću pomerio granice grada, i jutro više nije znalo gde da se zaustavi. U školskim klupama raste samo paučina. Znanje više dolazi kroz pukotine. Nisu se bojali smrti, već tišine posle odlaska. Ni deca se više nisu bojala smrti. Čak su je i priželjkivala, jer je život postao toliko strašan. Njihove prelepe oči su bile mokre, njihova telašca su drhtala. Kada bih samo mogao da ih zagrlim. Da im pružim utehu, kao što ponekad tešim moju Ljubinku – razmišljao je Milan.

 

Aleksa je progovorio – ja ću produženi sa mlekom –

Milan je dodao – ja ću domaću kafu i kiselu vodu bez leda –

 

Milan je izvukao mapu države i zamolio Aleksu da pokaže granice. Ili da nađe tragove koje je ostavila njegova partija. Gledao je mapu, ali je tragove nalazio samo u brazdama na rukama. Da i on je kriv. Mada nikad nije direktno učestvovao u donošenju loših odluka, kriv je što im je davao legitimitet.

 

Aleksa uvređeno reče – Ne znam šta pokušavaš da dokažeš ovom mapom i tvojim pitanjima. Dobro znaš da su oni prethodni sve započeli –

 

– U jednoj rečenici bilo je više politike nego u deset godina skupštine – pomisli Milan.

– Ti znaš. Sve znaš, ali sam sebe obmanjuješ jer ti je tako lakše nego da priznaš da si bio na pogrešnoj strani – Rečenica je krenula kao tvrdnja, završila se kao osuda. – Moj ti je savet da razmisliš dobro, jer za tebe još uvek nije kasno. Nisi krao od naroda, nisi se bezobrazno obogatio ne razmišljajući da li tako možeš pokrenuti niz loših događaja. Nisi potpisivao loše projekte. Neki objekti izgledaju kao da su napravljeni da nikada ne budu upotrebljeni. Zid nije pao, ali se sve sa druge strane urušilo. Budi čovek, priznaj da si bio na pogrešnoj strani – insistirao je Milan.

 

Aleksa pokunjeno reče – Shvatam. Vidim da se sve raspada. Sramota me je –

Milan – Pitanje nije bilo gde si – već koliko te ima. Odrastao si čovek i znaš da ljudi greše, ali ljudi i praštaju. Samo nemoj više u politiku jer ti ne ide –

Zadržali smo se u razgovoru o običnim, banalnim stvarima, ali i predlaganju rešenja za sve društvene anomalije koje su snašle svet.

 

– Na raskrsnici gde semafori trepću besciljno, video sam čoveka koji razgovara sa svojim senkama. Sused koji noću šeta bez psa govori glasno jer ne želi da mu misli budu jedini saputnici. Ponovo me realnost udarila pesnicom u glavu. Ljudi su pukli. Ne mogu više da izdrže pritisak i nepravdu. Laži i obmane. Kada je poslednji put nestalo struje, neko je video ono što nije smeo. Struja nije stigla, ali je propaganda osvetlila sve što treba da se ne vidi. Svaki dnevnik je bio bajka. Izveštaj je bio tačan, ali je zvučao kao izveštaj o nekom drugom narodu – razmišljao je Milan.

 

– Ušao sam u zgradu. U našoj zgradi je nekada bila pekara. Zamislite da se pekara zatvori zbog nerentabilnosti. Pa bar su kod nas pekare uvek imale posla. Ne razumem se mnogo u ekonomiju, ali sam siguran da to nije dobar znak. U napuštenom podrumu, miriše beton kao hleb. Još uvek. A taj miris hleba me uvek uteši. Valjda podseća na detinjstvo kad su još poneke porodice same pekle hleb. Pa kad izvade vruć hleb iz rerne, a mi se otimamo ko će da dobije prvo parče. Lift je u kvaru, pa idem peške. Vidim komšiju koji zvoni na sopstvena vrata, zaboravio ključ. Iza zatvorenih vrata nije bio zločin, nego njegova mogućnost. Zvono na vratima nekih stanova odzvanja kao priznanje starim navikama. A ovaj komšija je imao naviku da sabotira svaki dobar predlog na skupštini stanara. Čini mi se da u svakoj zgradi imate po nekog ko se ni sa čim ne slaže, ili se boji napretka i promena. Radio je sve kako treba, ali je sistem zaboravio da ga uopšte evidentira. Sećam se da smo još pre dvadeset godina, zajedno sa ostalim zgradama u kvartu, planirali da izgradimo dečje igralište. Kiša u mom kvartu ima drugačiji tempo od one koja pada pet stanica dalje – kao da zna šta je ovde propušteno – prisećao se Milan.

Opterećen svim dnevnim događajima, koji su toliko brojni, Milan je sanjao da su oni krenuli u drugu dimenziju. U koloni su hodali ravno, ali je svaki hod bio različito kriv. Na peronu su ostali oni koji nikuda nisu krenuli, ali su sve razumeli. Kao što često u snovima biva, scene se menjaju nepovezano, pa se tako pojavila fabrika, možda kao želja da sva politička elita koja je mislila samo na sebe, a ne na narod i državu i koja često nema ni dana radnog staža mimo politike, počne da radi u fabrici, nakon odsluženja kazne. U ćošku fabrike stajao je sat koji više nije merio vreme, već tišinu.

 

Ljubinka je žurila na fakultet. Ona je verovala da ne mora svako da završi visoke škole, ali da mora da stekne veštine da se sam obrazuje i da kritički misli. Znanje je moć da nam se istorija ne ponavlja, da sprečimo bolesti koje se mogu sprečiti, da razumemo svet i društvene pojave, da shvatamo prirodne zakone i živimo u skladu sa njima. Pored znanja za jedno društvo je veoma važno vaspitanje. Bezobrazluk nije podnosila. Kada neko parkira auto ispred spomenika, istorija za trenutak zadrži dah.

 

Opet dnevnik i opet bajka. Rečeno je da nema više otisaka, a zemlja je gorela pod stopalima.

Milan uze pištaljku i reče – Ljubinka sine, ajmo zajedno na protest –