Gorda

Tramvaj je klackao, prolazeći kraj Careve ćuprije, klackajući joj misli na proveden dan i o tome kako je bila „dobra“ staza. Ma šta dobra, beše to neverovatna staza s njenom četvoronožnom drugaricom sjajnog repa. Danas su, nakon dugo vremena, bile kao jedna. Lepo usklađene, naročito nakon nekoliko šargarepa i malih slatkih jabuka, onih koje obe vole. Jedna zagrize, zatim pruži onoj drugoj da je celu sažvaće, dok joj sok jabuke curi niz gubicu.
„Nećeš mi tako musava među ljude i konje!“
Obrisala ju je i lepo osedlala, da kolan bude svojski pritegnut, ali da joj „dišu“ leđa, a opet da se ne okreće sedlo pod njom. Odavno joj nije tako dopustila da je osedla, a da ne bude nestrpljiva i udara kopitom o pod.
Sva mila i podatna, gracioznog hoda, izašla je na onu najdužu stazu. Sneg je padao u krupnim pahuljama i promicao joj kraj velikih smeđih očiju, uokvirenih dugim, tamno-braon trepavicama, iste boje kao sjajna dlaka njenog valovitog tela. Ludica jedna, ustukne malo svaki put kad joj se pahulja zalepi za trepavicu. Pritom ne „ispada“ iz kasa, drži ritam.
A i ona, njena drugarica, vešto se drži engleziranja.
Pričali su ljudi da je Gorda retko dobro disciplinovan konj. Međutim, taj konj ipak je jedna kobila, veoma posebna. I isto tako svesna toga. Zato samoj sebi daje pravo da naučenu disciplinu, koja joj nije problem kada smatra da za nju ima smisla, očas preokrene u neposlušnost – koja za nju opet ima smisla.
Na susednoj, unutrašnjoj radnoj galopskoj stazi, jedan takmičarski delija, galoper na treningu pred prolećne trke, u vidu brzog vetra prolete pokraj njih dve. Gordi se izdignu dlaka u korenu grive, raširiše nozdrve, a rep, kao da je poluga za pokretanje cele snage njenog tela, izvi se u talasasti korbač, spreman da izlomi vazduh. Probudila se ona njena priroda koja njišti: „Moja je poslednja, ja sam uvek prva!“
I jurnula u sunovratni galop.
Neko bi rekao da je ta kobila luda, da nije sva svoja. Al’ greše. Tek tada je bila svoja.
Drugarica je, naravno, bila spremna za ove eventualne ludorije, pa je unapred zaronila vrhovima čizama u uzengije. Nije ostavila prostora da joj stopala ni na tren budu opuštena. Kada je Gorda krenula da mlati glavom levo-desno, znala je da predstava kreće.
Staza od 1500 metara bila je njena. I želela je da toj koja sedi na njoj, tu stazu i taj ludi krug po njoj, u stvari, dva kruga, tri, velikodušno pokloni. A i sebi. Zaslužila je to.
Ubrzo se po ogradi načičkaše muške glave, mahajući i vičući nešto što se u toj brzini nije moglo razumeti. A nije ni bilo važno. Niko je nije mogao zaustaviti. Samo sačekati kada će se izjurcati. A do tada – ostati u sedlu.
Po njihovim istegnutim vratovima i otvorenim ustima shvatala je da je po njima, u ozbiljnoj nevolji. Znala je da sigurno te muške sveznalice govore kako devojka nije za konja i samo su čekali trenutak kada će pasti, pripravni da pritrče u pomoć kad se to dogodi. Samo da ne bude koban pad. Da dobro prođe.
Naravno da je dobro prošao.
Gorda je pokazala svoje onom crnom i bila je vidno zadovoljna. Srećno je frktala. Obe su dobile veliki aplauz, usklike i zvižduke oduševljenja.
Na lovorikama su išetale, obe podignutih glava, mada ona na onoj prvoj, pomalo razbarušena i blago dezorijentisana, i sama se čudeći kako je uspela da ostane u sedlu tri puna kruga na stazi od 1500 metara.

Tramvaj je prolazio Sajam, Mostarsku petlju, sve te stanice koje je prepoznavala i žmureći, samo osluškujući kloparanje točkova i cimanje tramvaja u zglobu na krivinama i usponima. Prisećala se njenog tamno smeđeg pogleda koji je govorio: „Morala sam malo. Pa, bilo je već dosadno. Znam, tebi je romantično sa onim pahuljama, a mene su baš nervirale. A i onaj crnja se pravio važan, pa da mu pokažem kako se trči, šta je to pravi galop.“

Na Železničkoj stanici je sišla da produži uz Balkansku ulicu. Uzbrdo, teških nogu, još uvek u gumenim jahaćim čizmama koje su joj vukle noge unazad, mislila je na njene smeđe, znojne sapi, koje su mirisale na seno. Uvek ju je dobro osenjala nakon ulaska u boks konjušarnice, a onda je volela da se sva uvalja u taj prostirač od slamki i trunja, koji su imali mirise njene postojbine, jednog dalekog imanja starog gazde, tamo gde joj je majka ostala.
Vlažnih očiju, koje su ostale daleko, čitav jedan dan vožnje na onim točkovima. Svega se dobro sećala, i kada to nije htela. A onda joj dođu te oči u san. A konji sanjaju.
Od tada je prošlo puno celih dana. A koliko, ne može znati, njih broje ljudi, nju brojevi nisu zanimali. Samo zna kada sunce izađe, a kada zađe. I to je dovoljno. Čemu potreba za više, kada sve ionako bude i prođe, pa opet bude i prođe.
Noću se ovde, na ovom mestu gde ima još konja, svi oni ušuskaju, svaki u svoje misli ili snove i slušaju disanje jedni drugih, svako iz svog boksa. Po disanju se zna kako se koji oseća. Tu i tamo se začuje njištanje, lupanje nogom o vrata, laptanje iz valova vode, a bude i ponekog virenja u susedni boks.
Inače, nema tu puno događaja. Najveći događaj je kada se neki boks isprazni. I to se dešava…

Sutradan je imala predavanja na fakultetu, pa nije mogla na hipodrom. U amfiteatru je bila bez imalo interesovanja za izgovorene reči pune nekih brojki. Kao pahulje koje se razvejavaju po trkačkoj stazi. Brojanje, računanje… a sve i bez njih ionako se dogodi i prođe.
Čudne misli, a opet joj tako bliske, zaposedale su je. I opuštale. Umalo nije zaspala. Ni jednu belešku nije zapisala, pa je zamolila koleginicu s kojom se uvek vraćala istim putem da joj posudi do sutra.
Dobrodušna, krupnije građe devojka, uvek u ravnim suknjama do kolena i niskim cipelama, što je još više isticalo njenu zdepastu priliku. Ona za to nije marila. A to se njoj i dopadalo kod nje. Nije bila kao većina devojaka koje su pažljivo odabirale garderobu za fakultet. Jer, nakon prepodnevnih, odvijaju se neka drugačija „predavanja“ po kafićima.
Te noći sanjala je nešto što je ostavilo budnom do jutra.
Čula je lupanje o ulazna vrata. Toliko je bilo snažno i stvarno da je ustala da ih otvori. Ipak, i dalje je to bio san. Kada ih je otvorila, pred njom je stajala Gorda, suznih očiju, još većih nego inače. Spustila je glavu i stavila njušku u njene dlanove, kojima je krenula da joj zagladi zamršenu grivu.
Ujutru je, znajući da duguje beleške koleginici, ipak odlučila da umesto na fakultet pođe na hipodrom. Samo na kratko, da vidi Gordu.
Tramvaj je bio spor. Nije bilo još gustine saobraćaja, ali je bilo guste magle.
Bez daha je ušla u konjušarnicu, još toplu od daha usnulih konja, i pogledom odmah skrenula desno od ulaza, ka njenom boksu. Na vratima nije bilo reze, samo su bila pritvorena. Unutra, iako je bilo mračno, videlo se jasno da je u mraku praznina – onolika koliko bi ga ona mogla ispunjavati da je bila tu.
Ipak, nije želela da odmah poveruje svojim očima, pa je ušla, nogom stala u njenu postelju od slame. Šapatom ju je dozivala, kako ne bi uznemirila druge konje, kao da je već ne bi nagazila, dodirnula, da je tu. Da je tu, obradovala bi joj se, zagrlila je i legla kraj nje.
Ovako, samo je prstima mogla dohvatiti praznu slamu i propustiti je da sklizne u taj mrak.
Sačekala je da stigne štalski momak, koji je morao znati nešto. I znao je, ali šturo. Ili je znao puno više, a jezik mu se zavezao.
„Neki čovek ju je stavio u prikolicu i odvezao.“
Gde, zašto, ko mu je dozvolio – pitanja su koja ostadoše bez odgovora. Samo sleganje ramenima i podizanje vila, kao znak da treba da krene na posao čišćenja bokseva.
Čekala je upravnika konjičkog kluba. Ugledavši je, nakašljao se, ne bi li mu glas zvučao sigurnije.
„Pre neki dan, ono kad si izigravala cirkusku jahačicu na kobili koja je trčala kao uragan na motoru, bio je jedan bogatun. Rekao je da će od nje napraviti šampiona. Dobro će platiti. U stvari, već jeste… a i za druge konje će brinuti. Sve! I hrana, bale sena do krova… plaćaće čak i novog… ili eto, neka ostane i Mrša, još jednog štalskog momka. Ali momka, ne starog od štale.“
I tako je ređao, ređao, izvlačeći izgovore za ugovorenu prodaju.
„A gde ju je odveo? Hoću da je vidim.“
„Pa, ne znam tačno gde je taj njegov ranč.“
„Moraš znati! Moraš! Mora neko znati! Šampion?! Ona je imala povredu pre tri godine. Zato su je i otpisali za trke. Ja sam jedina bila srećna zbog toga! A vama je smetala! Ćudljiva je, pa šta?! Ona je svoja! Više nego svi što ste! Vi… prodani… Nije za školu jahanja, da, može da krene u galop… može… ali zar je ona tražila da je dovodite još kao ždrebe, od majke je odveli?! Samo jedan mali boks, dva metra širine i nešto malo hrane, koju joj donesem, pa i za druge konje. I ne samo ja. Svi ih hranimo. Za koliko para?! Koliko je vrednujete? Koje su to brojke?“
„Nemoj tako da pričaš! Nije to baš tako. Ne znaš kako je voditi klub. Ti dođeš malo i odeš, imaš svog brata, ideš i na fakultet, a ko brine o vama i sve vam to obezbeđuje, ako ne roditelji? E pa, i mi tako brinemo o klubu i konjima. A teško je, puno je to.“
„Ali ona ne traži puno. Ona nije nilski konj! Jede k’o ptica! Voli male jabuke, one najmanje! Moram da joj ih odnesem! Hoću da znam kako je, da li joj je dobro tamo, je l’ tužna!“
Upravnik kluba je ćuteći izašao iz konjušnice.
A ona je pošla nekud, ni sama ne znajući kuda. Ipak je stigla svojoj kući. Majka i otac su je shvatali i obećali da će učiniti sve da saznaju gde je Gorda. U međuvremenu, sa predavanja ne treba izostajati.

Gorda je dobila novi boks, novo pojilo, puno sena, hrane u izobilju, mekanu postelju, čistu, a dobila je i novo ime, zvučno i mondensko, koje odgovara damama sa šeširima velikih oboda, kojima se sudaraju na tribinama hipodroma. Sa svojim muževima ili ljubavnicima dolaze zbog konjskih trka, a zapravo se one utrkuju u eleganciji, inovaciji i atrakciji. Malo fali da sa betonirane staze za publiku pređu na šljunkovitu, za konje.
Njihova gospoda na tom mestu i ne mare toliko za njih, jer su zaokupljeni zaokruživanjem rednih takmičarskih brojeva na listićima. Po njima, ljubavnica i sopstvena žena, koja je takođe u ulozi ljubavnice s drugim muškarcem, mogu se slobodno sresti, a da se ne zna koja je čija.
Glumeći svi protagoniste nekih starih vremena, oponašaju samo ono što je u ljudskoj prirodi uvek isto, kakav god frak ili šešir nosili.
Bila je to glavna galopska trka dana.
Bila je tu, po navici, jer je i klub na teritoriji hipodroma.
Nikada nije uzimala te listiće s takmičarskim imenima konja, jer se nikada nije ni kladila. To joj je oduvek bilo gnusno. Nisu ni ostali iz kluba. Samo su bili tu i sedeli na klupi ispred kućice kluba. Njima je to bio dan kao i svaki drugi.
Ipak, razglas nije mogao da se ne čuje.
Jedna reč se izdvajala, jer se često ponavljala, naročito pred ciljem.
„Iiii… Spartakus grabi, stiže, još petsto metara… ali Modena, Modena… približava se… glava uz glavu… Spartakus vodi za prsa… pola glave… ali Modena stiže… za glavu ispred Spartakusa… iiiiiii… Modenaaaa ulazi u ciiiiiilj! Prrrrvo mestoooo, Modenaaaaa!“

Prišla je gomili koja se tiskala da vidi i fotografiše konja šampiona s njegovim jahačem, džokejem mišjeg lica koji se stalno smešio prema krupnom, visokom čoveku znojave glave – sve sa vratom, kao da je upravo on sjahao s konja, u najmanju ruku, ako ne i trčao.
S vencem belog cveća oko svog dugog vrata, na zemljanoj uzvišici, kao postolju, stajala je Modena.
Dok je moderator čitao imena zaslužnih, a u čije ime je ta kobila trčala, uspela je da se probije kroz gomilu i priđe centru događaja.
Smeđe oči uokvirene tamnim trepavicama, dovoljno dugim da se na njih nahvataju pahuljice – ugledala ju je.
Trgla je glavom levo-desno, strignula malim ušima, raširila nozdrve i odigla rep u najlepši slap.
Sa njenog snažnog, napregnutog vrata raskinuo se venac. Cvetovi iz njega već su bili iza nje, jer je u dva skoka stigla do one koju je u svojim konjskim snovima tražila, pa nije znala da li je samo sanjala da ju je nekada imala ili je to ipak bila zbilja.
Stala je pred nju, kao i uvek kada ju je uzjahivala, strpljivo čekajući da joj se popne na leđa.

I popela se, naočigled svih prisutnih, pa i krupnog čoveka, koga sada obli hladan znoj.
Imala je u vidu da je upravo istrčala jednu dugačku trku. Ipak, nije to njima dvema prvi put.
U međuvremenu, upravnik kluba se takođe našao tu i prišao krupnom čoveku, rekavši mu da će mu vratiti predujam za konja, a nagrada za pobedu, naravno, njegova je, takođe i novac sa kladionice. Samo da je vrati nazad.
Posetioci su gledali neobičan događaj netremice.
Zatim su opet spustili poglede na svoje listiće.
Sledeća trka je trebalo da počne.

Gorda je u pobedničkom maniru ušetala u svoju staru štalu, jednim dugim njištanjem pozdravila drugare iz bokseva, dopustila njenoj drugarici da je dobro osenja, i na kraju, iz ruke joj uzela jednu malu jabuku, onu najmanju, koju je ona uvek imala u džepu.
Te noći, s odobrenjem roditelja i upravnika, prenoćile su zajedno.
Bio je mrak u štali, ali je ovog puta bio ispunjen radošću dve prijateljice.
Obe su prezirale brojeve, pa im nije bilo važno koliko će trajati.
Ionako sve bude, dođe, pa opet nešto drugo bude i prođe.

Ivana Maj