Lanac

Uz gvozdenu ogradu jedna vezana stolica stoji. Kraj nje jedan pas sedi. Prolaznici ulicom prolaze, a pas laje. Stolica ćuti. Pas se u jednom trenutku okrene ka stolici da je pita zašto ćuti. Stolica i dalje ćuti.

Prolazi čovek u ritama i stade da zagleda stolicu. Pas lane na njega. I još zareža. Čovek ustuknu.

– Dobro de, čibe, de, de!

Pas još jače zareža. Nije voleo tu reč – „čibe“. Nikako je nije voleo. Čovek se skloni i pođe niz ulicu, bogoradeći u sebi što ne uspe da ponese stolicu za njegovo radno mesto, a to je ugao jednog bulevara i ulice s uzbrdicom, gde se ljudi lako zaustave da mu spuste koji dinar. Hodao je dalje, noseći zadah nikada opranih rita koje su se vijorile oko njega.

Utom prođe žena na visokim potpeticama te ispod velikih plastičnih trepavica pogleda stolicu. Stolica, presvučena crvenim platnom, podseti ženu na istu takvu iz jedne kancelarije. Prođe joj kroz glavu čaša martinija s limunom i rubom od šećera, elegantna, baš kao što je njena cipela. A ta čaša stoji tik kraj čaše s viskijem bez leda, pomalo zdepaste, baš kao što je njen šef – na njegovom radnom stolu. Obliznu gornju usnu, nakarminisanu roze ružom br. 576, i nasmeši se. Pas je krenuo da reži tiho, pa umuknu. Nije hteo da troši glas uzalud, pošto ona krene dalje na onim vratolomnim štiklama.

Zatim, laganim korakom, prođe mladić, noseći svežanj knjiga pod miškom. A onda se vrati malo unazad i stade kod stolice. Pas zalaja iz mesta, s već nategnutim, praskavim glasnim žicama. Mladić ispusti knjige, te se sagnu da ih dohvati, ne hajući za lavež, već da proveri jesu li knjige oštećene, jer su pozajmljene od kolege s fakulteta. Ni stolica ga nije više zanimala, koliko god mu se činila zgodnom za njegovu samačku sobu.

Dok je listao knjige, pas je čekao da ih isprati, kao da hoće i sam da se uveri da su knjige dobro prošle. Voleo je knjige. Knjige nose dečaci kada se spremaju za školu i kada se iz nje vrate. Naročito kada se vrate. Kakva je to obest od sreće, i jednog i drugog! Dok ih očuh ne prekine. Smetaju mu oni, smetaju mu knjige.

– Što da uči? K’o da se od škole neko obogatio!

U sebi je tužno zacvileo, po navici. Nikada nije smeo naglas, jer je očuha cviljenje naročito nerviralo. Ćutao je on, kao ta stolica, dugo je ćutao, dok jednom, kada je zamahnuo bocom piva na malog, nije istrgao s debelog, zarđalog lanca, baš poput ovog na stolici, i krenuo u juriš da mu otkine tu ruku. Malo je falilo. Samo ga razderao. A onda je morao u beg.

Bežao je, a sve se osvrtao za dečakom, jer je čuo njegove stope kako trče za njim.

– Vraćaj se u kuću! – zagrmelo je.

I koraci se nisu više čuli. On je hteo da se vrati, zaista je hteo, makar bio prebijen k’o pas, ali je već bio kod železničke stanice. Kao pravi pametan pas, kako mu je dečak uvek tepao, ušao je u prvi vagon i, evo, obreo se u ovom velikom gradu. Jedino što nosi iz starog mesta jeste ova ogrlica s parčetom iskidanog lanca, kao simbol njegove osvojene slobode, ali isto tako i sećanje, koje ga i dalje vezuje za to mesto, koliko god velikih gradova prošao.

Iz daljine se primicao jedan starac, vukući štap i levu nogu. Da je bar imao još jedan štap, da odmeni tu desnu nogu, na koju je pao sav teret. Ugleda starac stolicu vezanu i na tren se ozari, videvši se za više metara unapred kako će sesti da odmori i otpuše muku iz grudi. Ali vide psa kraj nje. Snebivao se malo, ali umor beše jači, pa se primaknu sasvim, uzdajući se u štap ako zatreba.

Pas nije ni glasa pustio. Dopusti starom da sedne na tu prašnjavu, zarobljenu stolicu sa tri noge na točkićima, taman koliko ih je i sam imao, ubrajajući štap. Samo, njemu su falili točkići. Tu je malo odsedao, prosto se odomaćio, kao u staračkom domu iz kog je jutros izašao da isprati cimera u drugi dom, onaj večni. Dobio je dopuštenje od osoblja, s tim da se odmah uputi nazad. A on se uputio napred, samo napred. Da nikada ne stane. Ako stane, vezaće i njega lancem, onim što davi život u plućima.

Ali jedna noga hoće, druga neće, pa to ti je. I eto zastoja. Nema tu sloge i dogovora. On se ne pita više.

Proćaskao je malo sa psom, ispričao nešto o svom životu, kako je nekada plovio morem – bio je zamenik kapetana broda. More mu još talasa u grudima, pa zato tako glasno diše. Pitao je i on njega odakle je i ima li kuću ili voli i on tako da ide, ide, pa gde se zatekne. Lako je njemu, ima sve četiri zdrave noge. A ne k’o ova stolica. Čudilo ga je što je tronogu stolicu neko zarobio, kada, kao i on, ne može daleko stići.

Pozdravi se sa psom, požele mu srećne pute, namesti štap u šaci tako da kljun drške bude napred, kao kormilo, i krenu: klaj-klaj, samo što dalje.

Te večeri se nije pojavio u domu.

Već je zagaslo nebo, a upali se ulična rasveta u istom trenu, kao pod komandom. Stolica je i dalje ćutala, a ćutao je i pas. Veče zatamnjuje toplotu dana. Noć će biti prohladna, a nekome prilično hladna, kako je ko prihvati.

Dva pijanca, očito neutaženih poriva za još i još pića, držeći se jedan za drugog, ugledaše, čudom, u isto vreme, iako su bacali poglede ukršteno, vezanu stolicu.

– Pazi, uhapšena stolica!

– A gde je policija?

– Otišli na pivo.

– Al’ će da se vrate, da je vode u zatvor.

– A u zatvoru, nema stolica?

– Nema! Nema stolica kriminalica.

– Kriminalica?!… Ha-ha-ha.

– Ajde da je oslobodimo i proglasimo nevinom.

– To ne ide tako. Sudija mora da vodi postupak pred zastupnicima. Ovo je savremeno doba sudstva, nije ti to veće staraca i mudraca.

– Ti si studirao pravo jedanaest godina. Već si starac. Dobro, mudri starac. Do sada si mogao biti i advokat i sudija. A i optuženi! Aha, ha… haha!

– Da, naročito optuženi! Ti bi to hteo!

– Samo kažem. Mogao si, a nisi. Dobro si se vladao!

Opet ih obojicu uhvati nezadrživo cerekanje.

Pas je počeo, najpre tiho, a onda sve glasnije da reži. Ova dvojica, koji u prvom sutonu zamućenih očiju od alkohola nisu spazili psa, pomisliše za svakog da onaj drugi reži.

– Al’ si se napio, bratac! Em režiš, em se osećaš k’o pokisli pas!

– Ne, nego ti! Ti si k’o prokisli pas!

– Prokisla ti ženina pita!

Uhvatiše se opet jedan za drugog, bez obzira na opaske o psima i pitama, i krenuše niz ulicu, u mrak. Ipak, oslonac je oslonac.

Pas je shvatio da već dugo sedi na istom mestu, kao da je i on vezan. Pogleda prema stolici i zapita je još jednom zašto ćuti. Nije mogao sebi da objasni, koliko to jedan pas uopšte može, šta on vidi u toj tronožnoj, ćutljivoj stvarci.

A onda se doseti. Lanac! Ta, on je bio u njenoj koži! Iako nije baš kožna, već od neke tkanine koja se na rubovima mesta probušila. Bilo mu je hladno na šapama. Okrete se ponovo k njoj i pomisli da se ona ne bi ljutila kada bi se on popeo na nju, da se malo zgreju zajedno. To i učini. Beše udobna i meka, bar prvih nekoliko sati. A onda je počela malo da žulja – jedan je feder izvirio odozdo. Ipak, nije želeo da je napusti.

Pomišljao je kako bi je mogao razvezati, da oboje pođu nekud zajedno. Ona je tako sama i zarobljena. A i on je sam, ali slobodan. A ipak, toliko željan da nekom pripada i da neko bude njegov, da ga čuva.

Tek ujutru rano, još se nije sasvim razdanilo, usnio je da plovi na velikom brodu, iako nijedan brod nikada pre nije video. A njegov lepi, dobri dečak i on trčkaraju zajedno među putnicima po palubi. I video je još kako sa krme zamenik kapetana sedi na crvenoj stolici, baš ovoj pod njim, i maše mu. A on mu odmahuje repom.

– Ustaj, džukelo! Vidi ti njega, al’ se uvalio!

Trže ga glas grub i neotesan, sa još zategnutim žicama od mamurluka. Skoči dole, na vlažnu, hladnu zemlju. Stade tako ukočen, još uspavan od plovidbe na brodu, pa je sada uhvaćen kao slepi putnik, ali na pogrešnoj strani zbilje. Da je ostao u snu, bolje bi se snašao.

Čekao je da vidi šta će se dalje zbiti i zašto mu smeta, samo je jedan umoran, pospan pas. Onaj mrzovoljnik izvadi odnekud neku spravu što sija. A ona ima oblik rakovih nogu, koje je jednom video kraj reke u onom njegovom mestu, gde živi dečak. Otkinu tom spravom kariku koja je lanac držala za šipku od ograde. I oslobodi stolicu.

Psu se učini da je čuo kako ona zacvile, bezmalo kao da je i ona psećeg roda. Ona je izgleda od onih koji stalno ćute, ali progovore kada im je dosta.

I onda zalaja snažno, gromoglasno, da se tišina jutra zatresla. Lajao je da je podrži, da je uteši, da joj kaže kako je sada ipak slobodna, kao on što je. Da treba da se raduje. Da joj kaže kako sada može da se kreće – a to je najvažnije. Ići, trčati, makar i na tri noge!

Dok su pakovali stolicu u kombi za staro gvožđe, pas, koji, koliko god bio pametan pas, nije znao da pročita natpis firme na vratima kombija, veselo je pratio tronožnu drugaricu, zavaljenu naopačke u gepeku kombija, neko vreme, da je odobrovolji. Sve dok mu je to snaga dozvoljavala.

A onda je stao, zadihan, isplaženog jezika.

Osvrnu se nekoliko puta oko sebe i zapita: na koju li će stranu slobode sada krenuti?

Ivana Maj