Mišićavi miš

Voleo je, ooo, kako je voleo kada mu baka priča o toj noći kada se on rodio. Uvek bi mu zasijale okice – čiodice, kada je govorila:

„Kako je sevalo i kako je grrrrmelo! Nikada nijedan miš pre toga nije video takve munje! A što su bile brze! Što su jako udarale, kao hiljade džakova oraha kada se prospu po zemlji. Bile su te munje tako… tako… munjevite! Vijale su se brzo i savijale, kako po nebu, tako i po zemlji. Svuda su mogle ući, svuda se zavući, samo nisu mogle nikako… nikako…“

Tu bi zastala da ponovi bar još jednom: nikako. Zatim, isturivši pola zuba koje je virilo ispod očerupanog brka, kao da ju je neko povukao za rep, pobedonosno bi uzviknula:

„Nikako u mišju rupu!“

Mali miš bi zinuo, misleći da će tako bolje dočarati sliku.

„Zatvori usta, da ti ne uleti munja“, našalila bi se baba mišica sa svojim mišonjom unukom.

A on bi brzo, čvrsto stegao ona dva, tek izrasla zubića, pa bi sam sebe ugrizao, pri čemu bi glasno cijuknuo.

„Svaka vrata, svaki prozor bili bi zatvoreni, sa zakucanim daskama. Da, da… jer tamo gde munja udari, nema više života, nema više ničega. Trči, trči, uši spreda, a rep drži, da ga munja sad ne sprži!“

Pritom bi zgrabila unuka za rep i podigla ga uvis. On se praćaknu u vazduhu nekoliko puta, a onda pade, jer se baba mišica uhvati za krsta.

„Uh, al’ me štrecnu nešto.“

Mišonja se već prepustio snu, onako otvorenijih usta, sa nosićem gore. A ona dva zubića su mu znatiželjno virila i dalje.

Jutro mu je bilo zbunjujuće. Nije znao gde mu je rep, a gde glava, jer je cele noći sanjao borbe munja sa svih strana neba. On je retko gledao u nebo, kao i svaki miš, ali i miš mora ponekad gledati iznad rupe u kojoj živi.

Baba mu je već donela doručak: komad hleba i sira, onog tvrdog. Gde li ona to samo nađe te sireve? Tako su fini i luksuzni. A ova rupa u kojoj stanuju je u sirotinjskom kraju. Tu žive i siroti ljudi, kažu. Njihove su kuće više prazne nego pune, a zimi se slabo greju. Kako njima, tako i miševima. Dele sirotinju zajedno.

Jednom, tek što je baba unela u rupu veliko parče sira, sve jaučući od bolova u krstima, začu se veliki tutanj puno ljudskih nogu i udaranje na velika vrata od stana tih tihih ljudi koji s njima žive. Uz tu buku moglo se čuti:

„Policija! Otvaraj!“

Vrata nije trebalo ni otključavati, sama su ustuknula pod naletom pesnica. Zatim je nastalo komešanje. Troje ili četvoro ukućana, a po sitnim glasovima, mogao je svojim mišjim uhom prepoznati dva dečja glasa, koja su stalno šaputala pred spavanje blizu njegove rupe.

Deca su cijuknula, kako bi i on, ili je to ipak bio on – od straha, nije bio siguran.

Baba je u momentu prestala da jauče od bolova i hitro došla do ulaza u rupu. Gvirila je oprezno, mada bi je teško mogli spaziti u toj gunguli. Mišonji mu je šapnula da ipak pokupi svoje prnjice u zavežljajčić, za svaki slučaj.

Čekali su da se sve stiša.

Nastala je takva tišina kakva se ne bi mogla čuti ni u najdubljoj rupi. A tišina, nekada, ume da se čuje toliko da bude jača i od velike buke. Naročito kada zatrepere mrvice vazduha, toliko sićušne da se ne bi mogle ni pojesti.

Baba je izvirila do pola i, kada je ugledala prizor, brzo je sebi zatvorila usta, da ne bi cijuknula. Mišonja je malo zvirnuo, ali sve što je video bio je prazan pod, sada širi nego inače.

„E, sada smo kao crkveni miševi“, reče žena – ona što često riba patos i zavlači krpu i do rupe, ali je nikada nije dirala. Da li zato što je nije videla, nije htela, ili se možda plašila. Ne bi trebalo da se plaši. Oni su jedna fina mala mišja porodica. Doduše, ima ih još, samo su raspoređeni i po drugim stanovima. Svake nedelje se prebrojavaju na sastancima u podrumu.

Nije više bilo ormana, onog malog vunenog tepiha s lepim šarama na sredini, stola za ručavanje – samo je onaj mali, okrugli, ostao. Nijedna stolica nije ostala, osim one sa polomljenom nogom, i jedan krevet sa uleglim dušekom i federima koji izviruju. A što je najtragičnije – kredenca nije bilo!

„Bez stvari ostati u golim zidovima, kao u rupi!“ opet progovori žena.

Muškarac je ćutao, zarivene glave u velike šake. Bila je to tako tužna slika da je baba sa usta prešla na oči, pa ih prekrila.

Mišonja se sada već ohrabrio da pogleda bolje. Auuu, koliko prostora! Tu bi njegova braća i sestre iz drugih stanova mogla tako lepo da jurcaju. A onda se seti da je baba tužna zbog ovoga, pa postade i on tužan.

Ugleda na tren dva para nožica. U tom trenu učiniše mu se tako malene, ne mnogo veće od njegovih. Nožice u papučama, velikim za ta mala stopala. Stajale su jedne uz druge, pripijene.

„To mora da su ona deca“, pomisli.

Poželeo je da nešto učini za njih, da im kaže, šapne, da nisu sami i napušteni. Imaju oni svoju mamu i tatu, ali i mami i tati treba neko jak. Neko… neko… kao, eto… baba! Ona zna da reši svaki problem. Zato je njega, kao najmlađeg, i uzela da živi s njom i da sve uči od nje.

Ponekad je malo lenj, pa bi duže spavao, ali je ipak naučio kako da čuva stražu.

Baba mu dade znak da ostane, a ona će izaći na kratko, kako reče.

Mišonja ostade u rupi, pun nekog naboja koji nikada pre nije osetio. Hteo je da izađe iz te rupe i stane pred njih i uradi nešto za njih. Onaj trostruki salto, na primer! To bi ih razveselilo, sigurno!

Dok je o tome mislio, začuše se novi glasovi:

„Za pet dana, od danas počevši, da napustite stan!“

Toliko su bili utonuli u mulj nemoći da nisu imali snage da progovore.

„Za pet dana! To vam je dovoljno vremena da nađete smeštaj“, ponovi glas, koji je mogao biti ženski, seckajući reči kao prekidač za struju.

„Što ste struje istrošili za ovaj mesec, istrošili ste!“ Kako reče, tako naredi omanjem muškarcu pored sebe da iz kutije za struju izvuče sve što je bilo prikopčano. Onda se obrati nekoj drugoj ženi do sebe, koja je krivila lice, valjda da time snizi cenu stana, koji ionako ide u bescenje.

„Samo malo plafon, pod, prozor… neće tu biti puno posla. Biće to stančić k’o bombona!“

Kupcu je očigledno ta bombona bila kisela, pa je još više iskrivo lice, tako da su mu se usta pomerila skoro do levog uveta.

Hteo je, ooo, kako je hteo da izađe iz te rupe, da odjuri do njih i da im pokaže svoje! Oseti veliku snagu u mišićima, mada je to bilo pomalo i od onog sira za doručak. I onda, kao da ga je duh onog njegovog pra-pra-pradede, o kome mu je baba takođe pričala pred spavanje, zvanog Trozubi Straota, gurnuo – ispadne iz rupe kao iz praćke.

Našao se na praznom i velikom bojnom polju od trulih dasaka. Podigao se na zadnje noge i zamlatio onim prednjim po vazduhu, kao bokser na početku meča, kada izaziva protivnika.

Beše se našao pred ženom u muškom odelu koje je mirisalo na buđ. A on je tu lekciju o buđi odavno prošao s babom:

„Buđ je dobra samo u siru. Sve ostalo buđavo ide u kantu za smeće. To je za pacove. Oni imaju želudac za to i… svašta još.“

Žena u muškom odelu na tren zamrznu pogled, nadajući se da je prizor pred njenim nogama samo fikcija usled zamračenosti stana. A onda je morala da prihvati realnost. Vrisnula je, ovog puta bez seckanja reči:

„Miš! Jao, miš!“

Popela se na onu stolicu bez noge i zna se šta je moglo uslediti. Tresnula je o pod, isto bez seckanja. Pala je u komadu, onako teška, pa je to bio ozbiljan potres. Mišonja se umalo ne nađe pod njom.

Domaćini ustadoše sa onog kreveta iskeženih federa, pa kada se podigoše, ti federi se oslobodiše pritiska i ispustiše zvuk kao da se grohotom nasmejaše. Smejali bi se i oni, da su samo mogli da se otkrave od leda koji ih je okovao.

Mišonja oseti kako onaj sir dobro raste u njegovim mišićima. Dobi nezaustavljivu želju da ih sve izbaci iz stana.

Utom, kroz odškrinuta vrata, uđe baba, a za njom, o radosti, njegovi… braća, sestre, drugari, i svi se rastrčaše posvuda. S takvom lakoćom krenuše uz nogavice gostiju. A gostima treba posebno lep doček prirediti, pa ih i prigrliti…

A baba ode do zidanog stuba iza koga je stajao jedan debeo kabl za struju. Kao u brzom filmu, poče da ga grize, grize.

Mišonja ju je posmatrao otvorenih usta. Kada ga spazi takvog zablentavljenog, doviknu mu:

„Zatvori usta, stiže munja!“

U sledećih nekoliko trenutaka, dve gole žice nisu se ni stigle pribiti jedna uz drugu – samo se onjušiše, onako, u vazduhu. Već taj čin bio je dovoljan da napravi pravi prasak osećanja koja su ih ispunila, pa su ta osećanja morale odmah da isprazne.

Od te strasti nasta nešto što ni baba u svom životu još nije videla – veliki, svetleći luk.

Ljudi, oni koji divlji dođoše, poskakaše kao miševi. A domaćini su se samo osvrćali oko sebe, prvi put verujući u čuda.

Budući, nesuđeni kupac piskavim glasom, da se jedva razume, vrisnu:

„Ni mrtav! Ne, i ne! Ovaj stan je proklet! Kažem, proklet!“

Prodavac, kao da nije ni slušao, jer se pogubio od čudnog osećaja da tu nisu čista posla. Pitao se da li je struja pre ovog varničenja bila već isključena ili…

Toliko je praskalo da su i domaćini izleteli, ali najviše od sreće.

Mišonja, njegova familija i celo društvo pođoše za babom, koja ih pozva da je prate. Trčali su malo preko ulice, pa naišli na jednu ogradu. U toj betonskoj ogradi bilo je mesto koje je okrnjeno. Drugim rečima – rupa, kako god okreneš. Ali ova s još jednim otvorom, kao tunel.

Iza ograde raširi se nepregledno dvorište. Malo je falilo da se rastrče po travi, da baba nije jako zviznula. Onda se stvori kolona i tako uđoše kroz još jednu rupu, koja je vodila unutra.

A tamo su se širili razni miomirisi. Bio je to otvor za mimoilaženje dobrog vazduha s onim divnim isparenjima.

 Na kraju, kada stade baba, stadoše i oni.

Bila je to mala soba s prigušenim svetlima, sva u policama. A na policama – izobilje, raj!

Sa jedne se osećao intenzivan miris buđi. Bilo je tamo puno kolutova zelenih sireva.

Baba im reče da ne navale odmah, već da zubima raseku na parčiće i prenesu u komadima, koliko god bili mali, sve do stana u kome je ona rupa gde živi ona sirotinja – a njihova ljudska porodica.

Tako su oni pune kolutove odnosili deo po deo, pa ih posle sklapali. Ostavljali su ih na onaj mali, jedini sto koji im je u kući ostao. A što nije stalo, pored nogara od stola.

Ukućani, kada videše, već naviknuti na čuda, iščudiše se malo, pa navališe. Silna glad ih je morila. Prvo decu nahraniše. Samo da su siti, a za stvari – polako će, jedno po jedno. Krov nad glavom je, još uvek, tu.

A u onoj velikoj zgradi, dve ulice niže, beše pometnja tog jutra. Glavni kuvar francuske ambasade očajno je vikao:

„Mon Dieu, mon Dieu! Fromage, fromage! Où est-il?!“

Jedan zaostali miš, debeljuca, ne mogavši odoleti blagodetima buđavog sira, nije pošao za ostalima prošle noći. A sada, i da je hteo, trbuh mu nije dao. Bio je to stariji Mišonjin brat.

Baš kada je kuvar ugledao izvrnutog, debelog miša koji hrče nasred police i krenuo da ga mlatne varjačom, Mišonja se stvori tu i povuče za rep svog brata. Srećom, ovaj se brzo trže i osvesti.

Uspeše da pobegnu ispod jedne poveće šerpe sa drškom, izbegnu više pari nogu, jednu metlu i, uz dreku i psovke na račun njihovog „roda glodarskog“, stignu kući čitavi.

Baba je samo malo opomenula njegovog brata, a Mišonju pohvalila pred svima. A on je rastao od ponosa, baš kao i njegovi mišići, koje je stalno proveravao.

Nakon toga imaće on još puno avantura. Ali takav je mišji život – uvek na ivici, polici ili u nekoj rupi.

Ivana Maj