Kučibaba

Naša brda su vazda bila okupana jutarnjom maglom koja bijaše toliko gusta da bi je mogao nožem sjeći. Sama ta magla, toliko mokra i teška, sporo se dizala u hladne dane, a još više joj je pomagala  Drina koja je bila tu pod tim našim brdima. U zimske dane koji  bijahu odviše kratki, činjela je da sve djeluje još tmurnije i bezličnije.

                Jedno takvog jutra kad priđosmo školi, kono i svakog drugog, dočeka nas učitelj napolju i okupi nas pred sobom.

                – Djeco, priberite se, moram vam nešto kazati. – uzdanuo je i pogledom nas sve zagrlio. Eto, tako sam ja to osjetio!

                Iskupismo se pred njim čekajući da prozbori što. No on poćuta, pogleda negdje preko nas u daljinu, ka Drini,  otpuhnu s nekom mukom, i mi znadosmo da nije ništa dobro.

                Maleni smo bili, šta ja znadem, nekom osma, nekom deveta, deseta bijahu. Što li bi to moglo biti, pitali smo se nijemo pogledima. A učitelj nikako da prokine.

                – Znate šta, danas neće biti škole, idite svi kućama, kažite da sam vas ja pustio. Ajte, ajte, kućama, svi! I pazite jedni na druge usput, niko sam da ne zaostaje!

                Djeca ko djeca, svi radosno uzviknuše i krenuše veseli kućama. Ja bijah u neprilici – stric mi Milovan rekao jutros da ga sačekam poslije škole kod čike Miladina u kovačnici, da će mi donijeti nešto lijepo iz varoši u koju pođe juče poslom. Pa zar da propustim priliku da prvi dobijem nešto lijepo, čak i prije njegove djece koja ostadoše sitni sa strinom goramo u kući?!

                Učitelj se okrenu sa teškim uzdahom i uniđe u svoju kuću koja je bila tik do škole. Djeca sva odmakoše, a ja se provukoh kroz  živicu koja je dijelila školu od učiteljeve kuće i prošunjah se do ostave za ugalj. Tu će mi biti toplije, ne mora me niko vidjeti, tu ću sačekati da prođe vrijeme do stričevog dolaska. Imadoh kod sebe marende i koju kocku šećera, taman će mi biti. No, kako je vrijeme prolazlo, postade mi hladno, a i bogumi dosadno, nijesam imao šta raditi već sam sa sobom igrati piljaka sa grumenjem ugljena. Okuražih se pa provirih kroz odvaljenu dasku na zidu šupe. Učitelj se pojavi na dvorištu i ja malko ustuknuh da me ne primjeti. Sjede na jedan panj i zapali duvan, otpuhujući dim jako, kao da tjera neku muku dalje od sebe. Nijesam ni znao da puši!

                Uto mu izađe žena i priđe mu polako, govoreći drhtavim glasom:

                – Jesi im rekao?

                – Nisam! Šta da im kažem?? Neka im kažu kući! – gotovu se izbrecnu na nju. Ona ustuknu, al se pribra i pa ga napade:

                – Pa što ih ne pita bar je li ga ko vidio, jesu li se negde zaigrali?

                 – Šta da im kažem? Da im je drugar naprosto nestao, ispario?? – bijesno ispljunu, a ona zajauka između šaka koje je podigla ka licu.

                – Jadno dijete, jadno dijete! – zakuka ona.

                – Noć je bila, iz kuće je nestao! Šta će djecu uznemiravati i plašiti, ni jutros im ne rekoše nego ih meni poslaše, jašta, da im sam kažem! Ne mogu, ne ide to tako!

                Meni se uzvrti sve u stomaku! Naš drug nestao?? Koji drug??? Prebrojah brzo po glavi ko je sve jutros bio u našoj grupici uz učitelja: Mlađo, Stole, Kiko, Jovan, Obren, Krstina, Rato, Desa, Vito, Bojan, Pero, Stoja, Miljenko, Milena i … to je to. Neko fali! Neko – Zećo! Zeća ne bi jutros međ nama. Zećo je nestao!! Voimje Oca! Prekrstih se i nazvah sve svece!

                Od strave nisam smio ni da se mrdnem ni vazduh da udahnem. Sve  i da nisam htio, moradoh čuti i ono što je slijedilo.

                – Ko bi to mogao šta uraditi sirotom djetetu, za boga miloga!? – kroz jecaje se pitala njegova žena.

                – Vjeruj mi, niko koga znam odavde, a znam ih mnogo! Cijelu noć smo ga svi tražili, svaku vrtaču, svaku provaliju,eto – i sad  ga jošte traže, al  dolamo, kraj Drine. – odmahivao je učiteljj glavom u očaju.

                – Živko, ja sam ti rekla da mi je ovde više dosta, ne mogu, ovdje je sve tako jezivo, ljudi pričaju razne priče, priroda me plaši, i sada ovo … Ne mogu više to podnijeti!

                – Aj ne budali, kakve priče! Nijesi valjda sujeverna! – podsmehnuo se i odmahnuo rukom.

                – Kažem ti Živko, ja ne mogu više, ne mogu jesti, ne mogu spavati, traži premještaj negdje gdje gođ, samo da bježimo daleko odavde! Ovdje je priroda neprirodna!

                – Ne budali ženo, što te je spopalo? Da nijesi malko potegla koju uz kavu jutros!?

                – Nijesam ja bena i nemoj me ludom praviti! Znaš ti ko je mogao to dijete .. znaš, znaš, samo se praviš da ne znaš! – počela mu je prijetiti prstom.

                – Ama ženo, bog s tobom, otkude bih ja to znao!  A da ne znaš ti možda? – ustao je polako i oprezno.

                – Možda i znam Živko! Isto ono zbog čega ti toliko tražim da idemo odavle gdje bilo!

                – Slušaj, vjerujem da je ovo strašno što se zbilo noćas, i znadem da nam je svima loše, ali bojim se da počinje mnogo da utiče na tebe na način na koji mi se nimalo ne dopada… – podigao je ruke tobože da je umiri.

                – Ona ga je sebi uzela, jel tako? – preseče ga ona.

                – Koja ona?

                – Znaš ti koja! Kučibaba! – njena riječ puče kao kuršum.

                Na sam pomen njenog imena podiže mi se svaka  dlaka koju sam imao na glavi. Obli me strava i osuši mi se grlo.

                Njih dvoje su stajali jedno spram drugog gledajući se bez riječi. Ne znadem koliko je to trajalo – more biti par trenutaka, a more biti i mnogo duže.

                Utom se on sruši na panj i zavrte glavom ponavljajući:

                – Ne, ne, ne, ne, ne … ti hoćeš da kažeš… ma daj!

                – Znam da sam u pravu! Kažu da su samo njegov žalosni opanak našli pored limenog korita za kišnicu! I da je kraj njega bila zarđala kuka! Ti bar znadeš za te priče!

                – Da ženo božja, al to i jesu – samo priče! U njih samo djeca vjeruju jer njih i treba da zastraše!

                – Al koji bi iksan tako nešto učinio, ne postoji takav, nema šta drugo da bude! Kučibaba i kraj! Mi moramo  otići odavde što prije! – završila je glasom sa kojim nema rasprave, okrenula se i utrčala u kuću.

Pri ponovnom pomenu njena imena opet se stresoh, obli me hladan znoj premda je studeno bilo. Nijesam znao o čemu prvo da mislim – o žalosnome Zeću koji je ispario, o svemu što čuh ovdje, o Kučibabi kojom su vazda plašili nas djecu, a sada u nju počinju vjerovati i odrasli. Znači li to da ipak postoji i da nas vrijeba?

                Ogromno klupko misli mi se kotrljalo u glavi, dah mi se polako povratio, srce mi je tuklo kao ludo dok sam zamišljao sve one strahote što sam maloprije čuo. Našeg jadnog Zeća, mrak, njegov strah kada se pojavila niotkuda, kada je iskezila svoje trule zube na njega, njega kako se skupio i i iskrivio lice od užasa, oduzet od strave i njenu kvrgavu i kao grana osušenu ruku kojom je digla kuku visoko i ….! Jadni naš Zećo, ko zna gdje je sada i da li je živ!

                Zažmurih jako stisnuvši oči, i pokušah da odagnam te slike, pa ih opet otvorih. Učitelj u međuvrijemenu bijaše otišao, i meni se ukaza pogled na cijelo pusto dvorište. U dnu, na samoj ivici pod šumom, u magli, stajala je prilika u crnom i gledala pravo ka meni, podigla je nešto nalik na kuku visoko u ruci, a zatim nestala međ drvećem.

                Koliko god da sam prestravljen bio, stisnuh svoje čeno bijelog luka čvrsto u džepiću, pomolih se Bogu i pođoh da je upratim. Kuražio sam sebe majčinim rečima “moj subotnik, rođen si da vidiš, rođen si da razumiješ”, i želja da pronađem Zeća ne bi li mu mogao pomoći,bila je jača od strave. Pođoh tamo gde ga sigurno nijesu tražili, u naše tajne zabrane, u naša skrovišta i zbilja, kao da me je nešto upravljalo  gdje se treba zavući i izaći, uskoro naiđoh na druga kako leži u Mokroj jarugi, tako smo je zvali, i teško diše. Glasa nije imao. Počeo sam vikati iz glasa, pošto se  jedino na taj način u nas javljale sreće i nesreće, al ova naša jaruga bi poprilično duboko u šumi i zaključih da nas me ovdje niko sigurno čuti neće. Polako pridigoh Zeća, premda je bio od mene jači podosta, i malo pomalo uspjeh da se sa njim spustim dolje do puta, ali vazda mi je podugo trebalo jer sam morao odmarati često. On jednako progovarao nije, samo je stenjao. Odatle povikah ponovo i Bog dade sreće te se neko odazva, bijaše to šumar sa još par susjeda. dotrčaše, pobrinuše se da ga bezbjedno odnesu dolamo u varoš doktoru, a mene poslaše da javim njegovima da je nađen i živ.

                 Ništa posle toga više ne bijaše isto. Ni ljudi, ni mi djeca, ni Zećo jadnik, koji nikada više ne progovori ni riječi. Vele, od straha zanemio. I nikada ne saznadosmo zaista šta se te noći zbilo. Učitelj sa ženom mu napusti službu i ode daleko odavde, vele čak u Makedoniju. Mi jašta dobismo novog, al drugojačije sve bijaše.

                Htjedoše me slaviti kao heroja što sam  Zeća pronašao i spasio, al moja mati Milenija i đed mi Živojin ne dadoše, da ne bih morao objašnjavati šta sam vidio tog jutra, i zabrani mi da bilo kome o tome pričam. Veliše mi :

                – Ako te ko upita, samo veli da je slučajno, i da nisi nikakvoga čuda učinio, nego drugu pomogao. Nikome, ni drugovima, ni riječ ne smiješ kazati. Misliće da si poludio! Niko ne bi razumio šta imaš u sebi.

                Eto, ja to nikome do dana današnjeg kazao nijesam, tajna je u grob sa majkom i đedom otišla, ali kad god je se sjetim, naježim se jednako i istu stravu osjetim kao onda.