Nekada, kod nas na selu, mladi su se češće odlučivali da uplove u bračne vode.
Ispred lokalne Mesne zajednice, kad kolana svatova prijeha, rafali bi odjekivali seskim sokacima. Tamburaši, harmonikaši, ponekad i trubači (ipak smo mi iz Vojvodine pa je ovih s limenim instrumentima bilo kud i kamo manje) zapojili bi, svako u svom fazonu, onu čuvenu – “Danas majko ženiš svoga sina”.
Radar baba
Babe bi se stacionirali odmah tu preko puta, osmatrajući i komentarišući svadbarsku scenografiju sa zavidnom preciznošću. Svaka njihova mala primedba bila je začinjena prstohvatom sarkazma i velikom dozom iskustva – od toga čija haljina je previše kratka, ko se već obeznanio od alkohola, do toga ko pravi najveću budalu od sebe pred kamerom. Babe su svojim komentarima pretvarale svadbe u male ekranizacije rijaliti programa, dok smo se mi klinci samo smeškali, kao da smo učili kako svet funkcioniše kroz babine duhovite opaske.
A onda smo se mi deca “neprimetno” uvlačili u masu u nadi da će kumu što pre “izgoreti” kesa sa sitninom. Za sve koji ne znaju, kum je bio čuvar džaka sa metalnim kovanicama koje su se bacale po svatovima. Verovatno je taj čin imao neku svoju simboliku, ali to nama tada nije bilo preterano bitno. Danas – taj običaj se iskorenio jer od sitnine koju bi deca skupila tom prilikom, ni čokoladnu bananicu ne bi mogla pazariti.
–Vidi Ljubinka, ova mala Gojkova trudna se udaje! komentarisala bi Ilonka, babina BFF (najbolja prijateljica). Ona koja je živela prekoputa naše kuće i koja je s mojom babom “gutala” latino serije – po principu “Danas kod mene, sutra kod tebe.” Reprize su se ponavljale, a titlovi su se čitali opet po principu “Jedan red danas, sutra ćemo drugi.” Učile su sporo, ali temeljno.
– Ju, ja tek sad vidim stomak. Beštija jedna mala, sram je bilo. Jadan njen Gojko, garant crveni. A Stana baš prošle nedelje bila kod mene po jaja za torte i ništa ne pominje. Razumem je, jadna žena – konstatovala je moja baba iako niko na komšiji Gojku nije nazirao nikakve znakove sramote.
– Nemoj tako mama, nadovezala bi se moja Mara koja je svekrvu oslovljavala sa “mama” iako je već imala jednu svoju.
– Šta nemoj, imaš i ti ćerku Maro. Zamisli jedared i ti ovako da crveniš ko ovaj nesrećni Gojko. Vidi i Stana plače, sirota. Majka, ko majka, opet će Ljubinka s tugaljivom facom. Istom onom koju je izgleda “pozajmila” iz svojih serija. Kao da je te ekspresije na licu uvežbavala godinama – one na kojima bi joj se i Kasandra poklonila.
– Neću mama, ne boj se, neću ja crveneti. Ajmo kući, skuvaću vam kafu, moja Mara je tihim tonom pokušavala da bakute “kupi” jednom kaficom. Beše uzaludno. Možda da im je ponudila i dve kockice ratluka od ruže pride, možda? Ovako su je samo izignorisale.
– E, tako bi i onaj siroti Huan Karlos prošao da ga Orinoko nije upozorio. Odveo bi onu beštiju Ljovisnu pred olta – trudnu. Ko zna čije je to žgepče u stomaku? zaključila je Ilonka, s iskustvom stečenim u svom svetu telenovela.
– Vidim ja, ako ja ovoj našoj ne pomognem, neće niko (misleći na mene). Utuviće njoj baba u glavu da čestita ode pred oltar. Da onu belu venčanicu, dostojanstveno ponese, a ne ko ova mala Gojkova.
– Ajmo mama, opet će ti skočiti pritisak. Sin ti s tezge došo u 5 jutros, eno ga hrče ko drvoseča, Bog Otac ge neće razbuditi , a onda na Urgentni zaboravi, Mara nije odustajala da dve indisponirane frendice nekako odvuče s mesta koje je moglo da im naruši već odavno poljuljanu zdravstvenu sliku.
I tako je meni moja Ljubinka “zabranila” da se trudna udam.
Ali za čega zabrane služe nego da se krše!
Prekršena obećanja
Zatrudnela sam veoma mlada (za ovo vreme). Iako je moja Tanja bila plod ljubavi, moja baba se s tim nije slagala. Prve simptome trudnoće sam zanemarivala, misleći da je mučnina plod neke bezazlene bakterije koju sam fasovala na lokalnom bazenu. Baba je znala…
– Ti si Jelo zanovila!
– Ajde baba, pričaš koješta, nervozno bih joj odgovarala u pauzama između dva obilna povraćanja.
– Zanovila, kažem ja. Ne povraća se Jelo od bazena i podgrejanog spanaća. To zeleno nije spanać, a ni onaj bljutavi grašak što ga tvoja majka kuvala pred Zadušnice – to je žuč. Slušaj babu svoju!
Umrla je moja Ljubinka, dva meseca pre mog venčanja. Infarkt. “Ta još od Desanta na Drvar nije terapiju za pritisak menjala, jer da jeste, i kornjaču s Galapagosa bi zaje**la”, govorio je tata – uvek pun “topline” prema najmilijima.
Šta sad, otišla je suprotno od onog kako je živela. Brzo, bez ikakve pompe…
Rekla je da me neće trudnu gledati na venčanju. I nije! Ali svi ostali jesu!
Moja “svadba” je bila u krugu najbliže familije i prijatelja, bez mlade u belom, tamburaša, trubača , harmonikaša i kuma kome je izgorela kesa. Bilo je lepo – na svoj način. I ništa od toga mi nije nedostajalo, osim možda nje.
Pa šta ako se i mojoj to desi – nije smak svata!
Jer uvek će neka “grešna” Ljovisna hodati svetom, sa stomakom do zuba, voljena i obožavana. I mama njena će plakati, ali ne od sramote, već od radosti. Evo već mi suze pošle, Bože što ću ja plakati kad svoju budem udavala. Trudna, ili ne ja ću svejedno plakati! Možda ne u latino stilu, ali potrudiću se. Čisto da babu ne izneverim. Izvini baba, ali vremena se menjaju. Žene sad pred oltar odlaze sa svojim malim “tajnama” ali suze da znaš nikada neće izaći iz mode. Nešto se ipak nije promenil
.
Ostavite odgovor