Улицом тутњи корак,
ал не од песме и наде,
већ од тешке чизме што у мраку
комадић слободе краде.
Тамо где би књига требало да
отвара видике,
сада пендрек пише неку нову,
крваву етику слике.
Они имају штитове, оклопе и празне
приче од речи,
ви имате само истину што у грлу
ко чвор стеже и пече.
Тешка је увек револуција,
ал горка кад се проба,
под светлима града што ћути,
док бије сопствено доба.
Није то само крик против пореза,
закона или плате,
то је јаук људскости коју у
марице пакују и воде у казамате.
Сваки ударац о ребро је
стари крик што сваког дира,
док младост најлепша свесна стоји
ван ваших уцртаних оквира.
Године пролазе у маршу,
од индекса до барикада,
док онај што туче у сутон,
од сопственог страха страда.
Јер знају, док бију недужну децу
замаскираних очију и лица,
да се ниједна идеја не боји
затворског кључа и улица.
Дуга је то борба,
напади ниски са свих страна,
ал против младости нема кључа,
шапућу улице ветерана.
Победа није у јуришу,
нити у разбијеном стаклу,
већ у томе што усправно стојиш
у овом узаврелом паклу.
Ostavite odgovor