Млад се месец сакрио тамо иза гора,
не слути да ноћу прави сто чуда и јада.
Залутао, крадом, сред мрачних борова,
па се пита: “Где ће ови млади сада”.
Тамо се далеко срели се њих двоје,
у мраку се нашли у по тамне ноћи.
А месец, враголан, пусти зраке своје,
да помути планове заљубљених двоје.
Завирује одозго, сакривен у грању,
баш га јако занима шта то двоје раде,
Види ти њих, мисли у том чудном стању,
збунити их нећу и да сада паднем.
Под окриљем ноћи волели се сами,
баш су били захвални и месецу и тами.
Ал месец ко месец, не мирује он,
решио да направи преокрет и лом.
Појави се одједном, створи ноћ у дан,
ко да је упалио рефлектор на бини.
Поквари им планове, онај дивни сан,
и просу им светлост по свакој дубини.
А њих двоје? Баш их брига за месец на вису,
шта се око њих дешава, приметили нису!
Нек се он шуња, нек вири и нек сија,
њима је и у по бела дана ,љубав најмилија.
Ostavite odgovor