Rekli su mi da si sada tu. Zakačila si se za mene i ne puštaš me. Nesvesno tim “gestom” stvaraš naš svet. Ne pitaš, ne tražiš, ne činiš ništa odlučna da u mojoj utrobi nađeš mir, u mom zagrljaju nađeš život. Priznajem da ne znam. Ne znam kojim putem treba da idem, iako sam svesna da me pratiš i da očekuješ od mene najbolje odluke. Nikad mi nije bilo teže da pohvatam tok svojih misli i osećanja. Plašim se, mada znam da sada nisam sama. Gledam ispred sebe ne vidim ništa. Vidim nekoliko puteva ali mi se ni jedan ne čini dovoljno dobar za nas. Za naš put kakav sam oduvek kao mala zamišljala. On treba da bude savršen, ali nije ni približno savršeno kao što želim. U dubini sebe znam da nećeš ni mariti za to. Ti želiš mene. Želiš da budem samo obična ja. Da ti pružim život, mir, ljubav. A ja? Sebično se držim svojih nedosanjanih želja, svojih nespremnih godina. Sebično vapim za dalekim zemljama i novim ljudima. Jos uvek želim da budem mamina princeza. Još uvek se borim sa demonima devojčice koja nije spremna za velike stvari. Ti si velika stvar.
Nedostaje mi moje vreme. Uvek ne teškoća zapisivanja sopstvenih misli bacala u očaj, danas posebno. Pošto smatram da ćeš me razumeti kako god to zvučalo, pisacu ti srcem. Danas jedino tako umem. Pokušavam da se usmerim na stvari koje volim jer imam vremena da se bavim njima. Osecam da ih voliš i ti ako mi dopustiš da ti radim. ovo novo stanje iziskuje energiju na sebi sopstvern način. Spavala bih po ceo dan a noći jedva nekako zatvorim oči, ako pak uspem i uspavam nas, trgne me neopisica bol u bešici i san odleprša dok ustanem i dodjem do toaleta. Onda me u jednom trenu uhvati neopisiva glad. Jela bih sve, a ne bih jela baš ništa. Od zalogaja sam sita. Ako pojedem komadić više, želudac blokira i odbija dalju saradnju. Grudi su mi kao dve lubenice. Kompleksi iz doba puberteta kucaju na vrata a one bujaju, bolne i na najmanji dodir. Koža mi se peruta, što od stanja, što od hladnoće. Lice mi je puno nekih malih sitnih tačkica. Užas. A malo biće što mi sve to nesvesno radi još uvek se krije. Ćuti i u tišini priprema svoj teren. Prihvatila sam igru. Prihvatila sam povremenu bol i svaku emociju koja dolazi. Prihvatila sam jer ako pogledam unazad, sve sam radila sa željom i velikom ljubavi da budem tu gde jesam pored onoga sa kim sam. Putevi nas uvek vode na pravo odredište. Ja sam sve birala svesno do ovoga gde sam sada. Opet sam na raskrsnici života. I teško je priznajem. Od svih emocija najviše tugu razaznajem pomešanu sa velikom dozom straha.
Nešto me tera da se da verujem i da se nadam U meni tiho tinja zrno nade. Možda ce kako rasteš i ta nada da poraste. Velika kao i ljubav koja te donela nama. Svet i mogućnosti su velike koliko mi želimo da budu.
Ostavite odgovor