U pomagačkim profesijama često srećemo ljude koji su posvećeni drugima, vredni, empatični, odgovorni i neretko spremni da daju mnogo više nego što se od njih traži. Ipak, iza te posvećenosti ponekad stoji jedna rana poruka iz detinjstva: „Ne budi važan.“
U okviru transakcione analize, Bob i Mary Goulding opisali su tzv. zabrane, odnosno rane, često nesvesne poruke koje smo dobili i koje utiču na način na koji doživljavamo sebe i svoje mesto u svetu. Zabrana na važnost nastaje kada dete dobija direktne ili indirektne poruke da nije bezbedno isticati se, zauzimati prostor ili biti posebno. Ove poruke mogu da se daju verbalno ili to mogu biti suptilnije poruke kroz ignorisanje, omalovažavanje ili kažnjavanje inicijative. Dete tada može da zaključi da uz važnost dolazi odbacivanje, kažnjavanje ili gubitak ljubavi.
Taj zaključak kasnije može da se prenese i u profesionalni život. U pomagačkim profesijama ova zabrana može da se ispolji na specifičan način. Osoba lako daje podršku drugima, podstiče njihov rast, veruje u njihove potencijale. Važnost klijenta je dozvoljena, ali sopstvena važnost ostaje pod znakom pitanja. Pohvale koje osoba dobija se umanjuju, sopstveni uspeh se relativizuje, a naplata rada može izazivati nelagodu ili osećaj krivice.
Ponekad se zabrana na važnost projektuje na druge ljude i struke. Ova pojava se vidi npr. kroz umanjivanje drugih struka, osećaj zavisti ili stvaranje podele na „nas koji zaista radimo“ i „njih koji samo…“ Unutrašnji kritičar tada viče i umanjuje drugog, često nesvestan sopstvenih predrasuda, manjka informacija i štete koju nanosi drugima. Zapravo, često se radi o pokušaju regulacije unutrašnjeg konflikta oko važnosti.
Nova poruka može da glasi: „Ja sam važan. Ti si važan. Moja profesija je važna. Tvoja profesija je važna. Tvoj put me ne ugrožava i nema potrebe da se umanjujemo da bismo opstali. Opstajemo kroz poštovanje.“
Biti važan ne znači biti grandiozan, ne znači dominirati niti potcenjivati i umanjivati drugog. Zrela važnost počiva na unutrašnjem osećaju vrednosti i na poziciji „Ja sam OK – Ti si OK“. U takvoj poziciji ima mesta i za mene i za drugoga.
Zrelost u pomagačkoj profesiji podrazumeva integraciju sopstvene važnosti. To znači dozvoliti sebi kompetentnost, vidljivost i priznanje, kao i prihvatanje da sopstvena stručnost ima vrednost i značaj. Tek kada dozvolimo sebi da budemo važni, pomaganje prestaje da bude dokazivanje i postaje slobodan izbor jer ne pomažemo iz skriptne potrebe nego iz integriteta.
Ostavite odgovor