Бродови од папира

Потапам бродове Деца ми говоре мама хоћемо још Потапам их као онда Када је дете још ономад било дете што би реко Хандке Играјући се речима као циркузанткиња Што виси са циркуских висина и гледа људе одозго Увек одозго Нимало пазећи да не падне Јер она за страх и не зна Потапам бродове своје и…


Потапам бродове

Деца ми говоре мама хоћемо још

Потапам их као онда

Када је дете још ономад било дете што би реко Хандке

Играјући се речима као циркузанткиња

Што виси са циркуских висина и гледа људе одозго

Увек одозго

Нимало пазећи да не падне

Јер она за страх и не зна

Потапам бродове своје и туђе

Добра сам у томе

Нисам више аматер

Могло би се чак рећи да сам

Професионалац

Лепо си ме томе научио

Још онда кад ме ниси држао за руку

Кад сам ти рецитовала Неруду

Испод Бранковог моста

Прокапињала је киша

Хтео си да зауставиш такси

Нисам ти дала

Коме још треба такси кад хода поред тебе

Нисам марила за фризуру

Небо се распукло а ја сам се смејала

Не смеш да заспиш мокре косе говорио си

Знаш колико си осетљива

Пригрлио си ме уз себе

ретко си то радио

Фен немаш

само једну шубару што ти је у наследство оставила

Бака оперска певачица

волела је да имитира руску елеганцију

Можда ће шубара да помогне рекао си

И главу ми ставио под јакну

Крај својих груди

Кезио нам се у лице са билборда

Још један политичар

Зуби су му исполирани

Каже не смемо стати

Он је сада оронуо

низ нашминкано лице клизе му

Капљице кише сто посто

и чекају да их чика у белом прелакира

Ко сада виси на оном билборду

Питаћу

Можда

Некада

Бака Љубицу

Она воли туда да шета

На Аду одлазим сваки пут

Када се навуку облаци

Само тад

И стигнем до Бенџамина

Сећаш се тако сам прекрстила банџија

У оној ноћи хладној и магловитој

Када си ми срце ампутирао

Ко још иде на Аду да шета

Усред децембра

Смејала сам се те ноћи све до Бенџамина

Мада би ми више пристајао крик

Нисам се дуго тако смејала

Рекао си како сам могла и неко боље име да му дам

Причао си ми о врховима Хималаја

И Анапурни

Помаљали су ми се сваке ноћи

У сновима снежни врхови Тибета

На којe си хтео да ме водиш

Не волим успоне рекла сам ти

То уопште није проблем

Када једном кренеш

Нећеш моћи да се вратиш

Спустили смо се лагано низ падину Кошутњака

Волим да те чекам у подножју и пијем чај са јабуком и циметом

Рекла сам ти

Ходај и за мене

Чекала сам те

Да ми се вратиш

Одозго

Док се ниси изгубио

У ковитлацу магле

И пре него што си се окренуо

на доле

или се никад ниси окренуо

Побеђујe само онај који се креће

Чула сам те како ми говориш

Још нисам стигла до Анапурне

Освојила сам Ртањ

И Јелицу

Борачки крш

И Котленик

Је л` се то рачуна

Бринула сам да ли ће ти назепсти прсти

И они ножни

Кад се ниси надао

Ставила сам ти вунене чарапе

И рукавице

У задњи џеп ранца

Рекао си ми да код слабе циркулације

Чарапе и рукавице не помажу

Значи само ја

Значи само ти

Миленијуми су у Београду прошли

Откад си пожелео да окренеш леђа свом сну

Питајте Пиштала

он о казни богова човеку који је окренуо леђа

Своме сну

најбоље може да вам каже

и још ће вам рећи да

свуда на свету лажу децу

ево ја сам вам одличан пример

лажем их одлично

док потапам бродове

на неком папиру

из старог очевог роковника

из хиљаду деветсто деведесет и неке

ко још чува старудију по фиокама

укључујући и заводову читанку за шести разред

десето издање

као потапам дечје бродове

док из океанских ровова

нешто надолази

налик цунамију или чему већ

шта год да урличе

из подземља

не премишља се

спрема се да удари посред прамца

опет

и није да нисам спремна

Милена Станојевић


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Još objava. Možda će vas takođe zanimati.