#nespokoj#nemir#promene#strah
Troma gradska noć
dahće od vreline.
Razbaštinila je sve one
koji nasrću na tišinu.
Oni to još ne znaju.
Slepo koračaju
na korak ispred sebe.
Postavljaju pitanja životu
ne želeći da čuju odgovore.
Mesec se smanjio u očaju.
Nemo me posmatra.
Оsećam kao da sam
na ivici krova
sa koga svakog časa
mogu da skliznem.
U slepoočnicama stalaktiti
zaostali od poslednje nemoći.
Stvrdnute suze žuljaju i prete
da neće dati da progledam.
Znam da mesec beleži
sve moje teskobe.
Ako može, neka pomogne zori
da svane bezbedna i blaga,
a ona nek osvetli zablude.
Neka padnu maske!
Ja ću svakako morati da naučim
da živim ne znajući šta nosi sutra..
Ostavite odgovor