УЈЕД

Адријана ме је напустила без објашњења.

Окренула и отишла, није чак ни треснула вратима. Уместо треска, чуо сам да не дугује објашњења намћору од ког је у три изгубљене године добила тек самоћу удвоје, потцењивачке погледе, дистанцу и ћутање!

Заустио сам да се побуним, али нисам нашао речи. Адријану за наше три године ниједном нисам лоше погледао, ћутао сам зато што сам је волео. А није да јој се није имало шта замерити…

Опет, знао сам да ни ја нисам савршен. Не спадам међу људе веселе и разговорне. Умеће ћаскања нисам савладао, а са њом сам ћутао још и више него иначе. Сматрао сам да ми је допуштено. У љубави треба да будемо оно што јесмо, зар не?

Ипак, остављен пред лагано затвореним вратима, пожелео сам да говорим и говорим, да на сав глас вичем и да Адријани и свету саопштим све што сам оћутао. Неизговорене речи су се вртложиле и беснеле у мојим грудима, али сам, ненавикнут да их изговарам, процедио само:

’’Вратићеш се ти брже него што си отишла!’’

Није се вратила.

У почетку сам веровао да ће јој права самоћа показати колико је погрешила; затим сам чекао да дође по ствари које је у мом стану оставила, да бих на крају тужно зурио утелефон и замишљао како ће ме позвати – ако ни због чег другог, а оно да ми каже: цркни!

Није звала.

Ћутање је угодно када си окружен људима који те разумеју без многих речи, али је гадно ако си на њега осуђен зато што нема ко да те саслуша. Омрзла ми је тишина, а нисам успео да заволим грају, метеж и нервозну живост друштвених догађања. Нисам желео нова познанства, изласци за мене нису имали драж. Зато сам, пошто бих се вратио са посла у празан стан, док сам припремао вечеру за једну особу, нехотице почео да се разговарам са Адријаном. Најпре само у мислима, а онда сам постепено, тако да сам не знам кад ни како, научио да читаве реченице изговарам наглас. Поново је било као кад смо живели заједно: једино што је сада ћутала она, а не ја.

Ти ’’разговори’’ ме, свеједно, нису припремили за сусрет.

Чекала је у ординацији да се вратим из визите. Весела, запањујуће лепа и беспрекорно упакована. Спонтано се осмехнула и пружила ми руку као старом пријатељу, од ког очекује малу услугу. Готово да сам се онесвестио, језик ми се везао у чвор. Једва сам измуцао поздрав, а она је увелико цвркутала о незгоди која ју је задесила на некаквом тренингу за менаџере на Копаонику.

Адријана је била зависник од луксуза, како се то сад назива. У стрвари, размажена љубитељка удобности и скупоће. Сматрала је, управо како приручници намењени њеној професији налажу, да за себе ваља узети најбоље, тако да је, уместо собе у ’’Конацима’’, коју јој је организатор платио, одлучила да преспава у хотелу ’’Гранд’’. Током ноћи није приметила да је хотелски мадрац настањен, али је при јутарњем дотеривању открила на кожи чудну тачку, која се до поднева проширила. Претресла је кревет, преврнула све ствари, али стеница није било. Детаљно је претражила собу и једини инсект на кога је наишла била је смрдибуба, ружно потамнела и изврнута на леђа.

’’Па и смрдибубе су стенице’’, рекох. ’’Једино што оне радије пију биљне сокиће него крв.’’

’’Како то?’’

’’Pentatoma rufipes, код нас позната као смрдибуба или смрдљиви Мартин, спада у породицу стеница и ако се осети нападнутом може да грицне и испусти мирис по коме је добила име, али није испијачица крви нити је досадна као обична стеница. Не преноси болести и може се рећи да је за људе безопасна. Ако не рачунаш могућност да нас нека неприродна најезда остави без воћа и поврћа.’’

Не памтим кад сам у Адријанином или било чијем присуству одједном изговорио оволико речи. Понадах се да моје усамљеничке вежбе дају резултат, али брзо изгубих моћ говора. Она је даље приповедала, а ја сам слушао полуотворених уста. Као риба на сувом.

’’Собар се чудио што ме узбуђује једна тако обична појава. Огавне бубетине се у јесен склањају од хладноће, а на хотелу је, изгледа, да их угости. Кад сам му рекла да бих, да сам жељна природних услова, вероватно заноћила у шуми, проследио је мој случај шефу, простаку ком је главно било то да њега смрдибуба није ујела никад у животу! Треба му ново искуство, помислила сам, па сам једну живу бубу, коју сам нешто раније уловила у купатлу, пре одјављивања из хотела бацила на његов сто. Е, да си то могао видети! Цикнуо је као девојчица, али не знам да ли је зарадио, хм…нешто овакво!’’

Раскопчала је фармерке и померила гаћице, намештајући се у позу која ме је подсетила на карикатуре из ’’Секси хумора’’, мада призор који сам угледао није био смешан нити секси. Горња половина Адријанине бутине преобразила се у пламтећу црвену рану. То би могла бити нека јача алергијска реакција, али ко зна? Као да се нешто живо врпољило под упаљеном кожом.

Медицинска сестра, која је до тог тренутка тихо радила у ординацији, испусти инструменте на сто. Прво сам помислио да је и њу узнемирло црвенило на Адријаниној бутини (ваљда зато што нисам био начисто са њим), а онда опазих како погледом прати кретање на поду.

’’Ах, па то је смрдибуба!’’, узвикну Адријана. ’’Зар сам их и овде донела?!’’

Сестра одмери њену јакну и торбу, пребачене преко столице.

’’Пустите, ништа не дирајте!’’, рекла је. ’’Не ваља их убити. Смрдибубе доносе паре под кров који одаберу.’’

Адријана се несмеја.

’’Е, да је тако, код мене на послу би било узгајалиште.’’

Дивио сам се њеној прибраности. Осмех јој је био широк, од срца, као да не зна за страх. Увек сам наслућивао да је саздана од ведрог пркоса и самопоуздања које се не гради захваљујући манаџерским тренинзима. Потпуна супростност мени, који успаничено планирам какве ћу јој анализе радити и шта од лекова преписати. Највише ме је бринуло то што рану налик њеној још нисам видео. Морам ићи наслепо, коцкати се!

Адријана је прчала и причала. Сестра јој је живо одговарала, прикупљајући расуте инструменте за стерилизацију. На бубу смо сви зборавили, кад сестра наједном тргну шаку као да је осетила оштар бол.

’’Ју, па шта је ово?’’

Исто питање је постављао престрављени шеф особља из хотела ’’Гранд’’. У планинској амбуланти лекари су се окупили да виде ружно црвенило које му је покривало длан. Зар смрдибубе уједају, чудили су се. Биље им више не ваља, па сада нападају нас!

То је од загађења, причало се у околним селима. Хаарпови и климатске промене, свакојаки отрови, за очекивати је да природа подуди. Напокон, сви ми, укључујући и те бубетине, узимамо храну сумњивог квалитета. Како да останеш нормалан крај свега, како?

Моја медицинска сестра је многе дане провела изолацији – само физичкој, нажалост. Њена машта и језик се нису могли изововати. Телефон јој је прегорео од прича о америчкој мутант-смрдибуби, злонамерно пуштеној да житељима Балкана пије крв. Или је помињала убојиту азијску врсту, што пушта отрове и шири заразу. Нисам сигуран. Знам само да се смрдљива теорија завере муњевито ширила јер ништа није заразно као страх. А имао је, једнако као и буба из прича, безброј фантастичних мутација.

’’Гранд ’’ је опустео, чак се у осталим преноћиштима на Копаонику мало одседа,док су просторије Хитне и Института за инфективне и тропске болести под опсадом људи са сваковрсним уједима.

Грешне смрдибубе, које због мириса немају природног непријатеља, суочиле су се са ужасима служби за дезинсекцију и дератизацију.

На пољима и у баштама је све дивно родило, биљних сокића претиче, али нема ко да ужива у том обиљу. Бубе што доносе паре су готово истребљене, па Србију дави сиромаштво. Мада, ту свакако дејствују и други разлози.

Адријана је остала мој пацијент, још испитујем њен случај. Застрашујући траг на телу је нестао, али су јој резултати такви да захтева посматрање и пажљивију негу. Нашао сам за њу место на свом одељењу. Овде, окована седативима, у сну проводи и дан и ноћ.

Често је обилазим. Разговарамо. Заправо ја говорим, а она тек понекад миче умртвљеним уснама. Није нам дато да се у исто време огласимо и она и ја. Ипак, знам да ме чује. Сигуран сам. Зато сам јој напокон отворено рекао:

’’Ујела си ме за срце, да знаш!’’

Све време осећам пламтећу црвену рану у грудима.

Прича ‘‘Ујед’’ објављена је у Алимином зборнику за 2021. годину

ПРИЧА СТАРОГ ИГУМАНА