Ispod istog neba smo ti i ja
razdvaja nas reka, a možda i dve.
Hodamo lagano niz putanju sunca
spajaju nas duše isto kao pre.
Pravimo se važni u koraku svakom,
kao da je strašno voleti ovako,
durimo se ljuti, i nebo nas spaja
ti i ja smo isti, u koraku lakom.
Došli smo do kraja,
sada natrag nema,
mi smo bića zvezda
mi smo vrata raja.
Pogled sam ti srela,
na mostu nad rekom,
u osmehu neba i mirisom leta
i tvoju ruku što čini se dalekom.
Zovi me u snove
i ja ću rado doći,
od svega što imam
moje misli ka tebi plove.
Zagrljaj mi daj
dok tonem u san
da se ne probudim,
jer znam da je kraj.
Ostavite odgovor