Ne volim maglu, i tačka. Verujem da je niko ne voli. Ja posebno. Razumeće me svi oni koji imaju decu i kojima se dete, ne daj bože, makar i na kratko, izgubilo u supermarketu, šoping-centru ili na plaži.
Imam sina, sada već mladića, sa autizmom. Ne govori, ali se nekako sporazumevamo. Ima svoje rutine i pokušavamo da život svedemo u neku normalu. „Izgubio“ se dva puta. Prvi put je imao nešto više od četiri godine. Bili smo u voćnjaku, na kraju našeg naselja, skupljali smo šljive. Nas devetoro odraslih i dete. Do voćnjaka je vodio uzani put pored komšijske kuće, a oko voćnjaka bile su livade i polja, ukrug nekih trista metara do obližnje šume sa jedne strane i reda kuća drugog naselja sa druge. Voćnjak onak, neveliki, mi raštrkani i uvek neko obrati pažnju na dete. On trčkara, malo nam „pomaže“, skuplja i jede šljive, bere cveće. I samo u jednom trenutku: deteta nigde. NIGDE. Ni u voćnjaku, ni na vidiku. Srce mi je stalo, ostala sam bez daha. Gde je nestao, kad je nestao? Da ga dozivamo – ne vredi, on ne govori. Koliko dugo da ga tražimo pa da zovemo policiju – šta će biti brže? Razišli smo se na sve strane: ja da se raspitam kod komšija da ga nisu videli, jer su sve vreme u dvorištu, a muž je odmah krenuo prema šumi. Panika je trajala nekih pola sata, dok se muž nije vratio iz šume noseći ga u naručju: dečko je prešao preko livade, tih trista metara do šume, i krenuo kroz šumu, srećom stazicom.
Drugo „gubljenje“ je bilo nekoliko godina kasnije. Tada nam je rutina bila da se svakoga dana šetamo po sat vremena po Šumaricama. To je bio prostor gde sam bez bojazni mogla da ga pustim da trči po pešačkim stazama jer nema saobraćaja, a biciklisti voze po asfaltu prema hotelu, muzeju ili prema naselju Erdoglija. Po kući sam imala puno posla i dok sam sve pozavršavala, u Šumarice smo pošli kasnije nego obično. Bio je promrzli jesenji dan, sunce šturo, na sreću ne previše hladno, bez kiše, ali pomalo vetrovito. Na pola šetnje uhvatio nas je sumrak. Sunce je nekako naglo propalo iza šume, šetači se proredili, ali Damjan je, po običaju, ne obraćajući pažnju na okolinu, trčkarao ispred mene. Počela je i neka sumaglica da se spušta, onako beličastosiva, kao paperje da pada. U jednom trenutku sam primetila da se Damjan udaljio malo više nego što treba. Pozvala sam ga da stane, ali se on nije obazirao. Činilo mi se kao da me nije čuo. Potrčala sam za njim, dozivajući ga: „Damjane, stani. Čekaj mamu. Stani“. Vetar, koji se blago pojačao, nosio je moj glas u drugom pravcu. Damjan je skrenuo stazom pored spomenika „Peto-tri“ naniže prema potoku, ubrzavajući trk. Ja sam pojačala tempo već glasno vičući sa stavom „bašmebriga šta će neko da misli što se ova žena dere“. Uhvatila me panika da se ne oklizne pored potoka ili saplete na mostiću. Potok nije dubok, ali je hladno, a može i da se povredi. Damjan trči, ja trčim, već bez daha i mogućnosti da istovremeno trčim i dozivam ga i ne verujem kako jedan desetogodišnjak može da bude tako brz. Na sreću, bezbedno je prešao preko mostića i već trči uzbrdo. On odlično poznaje put, zna kuda ide, ali ipak… I ne zna da se pazi od automobila na ulici ako stigne do naselja pre mene. Sve sam mu bliže, desetak metara sam iza njega, on skreće levo tamo gde se stazica račva na dve, prema naselju, a na samom skretanju je žbun. Kada i ja skrenem iza žbuna, ispred mene je staza, nekih šezdesetak metara do ulice. Pusta. Prazna. Bez pokreta. Staza vodi kroz neraskrčen gust šumarak: drveće, žbunje i trnje. Na kraju staze su strme stepenice i kroz otvor i izlaz na ulicu, koji je zakriljen krošnjama drveća, dopire svetlost od ulične svetiljke. Ta svetlost praktično osvetljava dobar deo staze, ali sa strane je mrak, kao tunel. Još i magla koja se vuče po zemlji, tu negde do visine desetogodišnjeg dečaka.
Malo je reći da su mi noge bile kao od olova, više je izgledalo kao da su mi stopala bila zacementirana u dva betonska bloka od po tonu. Šta mi je u tim sekundama prolazilo kroz glavu? „Nije mogao da stigne do stepenica, ipak su daleko, ja sam mu bila mnogo bliže. Možda se sapleo, udario glavom u neki panj ili stablo i sada tu, u mraku i magli, leži u nesvesti i okrvavljene glave.“ Lampica na mobilnom, koju sam upalila, osvetljavala je svega nekih metar ispred mene. Tišina je bila jeziva. Vetar je prestao da duva pa se nije čulo ni šumorenje onog malo preostalog lišća na granama, ni grebuckanje grana. Nije bilo ni životinja koje bi šuškale po opalom lišću. Šetači su odavno otišli kući, nije bilo ljudi. U glavi mi je u trenutku sevnula i misao: „Da se nije pojavio neki manijak i presreo ga? Nemoguće.“ Kao da sam se našla u horor filmu. Atmosfera je bila upravo takva. Verujte, čak mi je proletela kroz glavu i suluda misao: „Vanzemaljci?!“ Išla sam polako stazom, bez mogućnosti da ga više dozivam jer knedla iz grla nikako nije htela da se spusti u stomak, a srce kao da je prestalo da kuca, ni ono se uopšte nije čulo. I onda, nekoliko metara od stepenica, stajao je Damjan. Stopio se sa maglom i senkom stabla pored kojeg je stao. Miran i tih kao bubica: čuo me je i poslušao, i čekao. Pošto ne govori, nije mogao ni da mi se javi. On ne zna za strah i ne razume tuđi strah.
Uzela sam ga za ruku i smireno se trudila da mu objasnim da sam se uplašila, da je opasno da ide sam. To objašnjavanje je više služilo da sebi pokažem da se trudim da se Damjanu obraćam kao i svakom tipičnom detetu, a odlično znam da me ne razume i da će jedino razumeti ono što je i do sada razumeo: „Stani! Čekaj! Ne mrdaj!“ bez shvatanja same suštine zbog čega. Od tada, ako bismo zakasnili sa šetnjom, obavezno smo vodili i tatu sa nama: da mami čuva strah i da potrči za detetom jer je ipak brži.
Ostavite odgovor