Srednje godine kao poziv

„Ne postajemo prosvetljeni zamišljanjem figura od svetlosti, već tako što svoju tamu činimo svesnom“.
K. G. Jung

Karl Gustav Jung smatrao je da čovek sazreva tokom celog života. U prvoj polovini života učimo da funkcionišemo u svetu, gradimo svoj identitet i pripadnost. Tada razvijamo sliku o sebi koju pokazujemo drugima, a koja se naziva Personom. Ona nam je potrebna da bismo živeli u društvu, ali ona nije ono što smo mi u celosti. Paralelno sa Personom razvija se i Senka. Tu smeštamo sve ono što nije dospelo u našu svest, recimo potisnute želje i emocije i delove ličnosti koje nismo smeli ili hteli da živimo. Drugim rečima Senka je neproživljen život i zato su srednje godine poziv na susret sa Senkom.

Naime, u srednjim godinama Persona počinje da se kruni i ono što je nekada radilo, sada više ne radi. Ljudi to obično osećaju kao neodređen nemir, prazninu ili želju da krenu iz početka. To je u stvari želja naše psihe da upozna i drugi deo sebe. Tada reagujemo na jedan od dva načina:

• Bekstvo ( jurimo mladost, moć i potvrđivanje, menjamo spoljašnje okolnosti i potvrđujemo stare uloge). Spolja gledano ovo može izgledati kao promena, ali smo iznutra i dalje isti.

• Individuacija ( okrećemo se ka sebi, prihvatamo ono što nismo živeli, odustajemo od stare slike o sebi). Ovo je spor proces koji vodi ka celovitosti ličnosti. Individuacija upravo to i znači, postati celovita ličnost, ne bolja verzija sebe.

Ako odaberemo put individuacije bićemo u stanju da prihvatimo i svoje slabosti i snagu i više ne živimo da bismo se dokazail drugima. Menjaćemo odnos prema sebi i svom životu.

Muškarci vrlo često od suočavanja sa Senkom beže radeći još više, šireći poslove, što je način da izbegnu osećaj praznine i unutrašnje konflikte kao i kroz intelektualizaciju, objašnjavanje svega čime se štite od bolnih emocija- tuge, straha i čežnje. Neki postaju cinični kako bi se odbranili od razočarenja i izbegli da priznaju sopstvenu ranjivost, a neki beže u svoju fizičku snagu, pa opsesivno treniraju i testiraju granice svog tela kako bi dokazali sebi i drugima da ,,još uvek mogu“ čime se štite od osećaja propadanja. Tu je naravno i tipičan način izbegavanja suočavanja sa Senkom, a to je odnos sa mnogo mlađom partnerkom koji ih štiti od tuge, prolaznosti i ograničenja. Mlađa partnerka stvara iluziju da se vreme može prevariti, a takođe ne nudi ogledalo koje im partnerka istih godina neminovno drži pred očima. Partnerka njegovih godina vidi umor, strah, ponavljanje, gubitke, dok mlađa još uvek traži priču, a ne istinu. Mogli bismo reći da muško bekstvo do susreta sa Senkom ne izgleda nužno kao beg u mladost, već može izgledati i kao biranje moći bez duše.

Ako odaberu da se suoče sa Senkom, muškarci moraju da dožive  strah od gubitka moći, da osete tugu zbog neostvarenog, prihvate ograničenja tela i vremena i odaberu tišinu umesto dokazivanja. Tako će osetiti autentičan autoritet i snagu.

Izbegavanje susreta sa Senkom kod žena često poprima oblike lažne zrelosti. Naime, kada deca odrastu i odnosi sa njima se promene, javlja se unutrašnja praznina, što neke žene navodi da umesto da se suoče sa tugom, besom i razočarenjem, pojačaju brigu za druge. Ispod ove brige često se krije čežnja za slobodom, tuga za propuštenim i ljutnja. Žene takođe mogu da odaberu bekstvo u duhovnost i nezavisnost kako bi izbegle susret sa sobom. Tada emocije takođe ostaju potisnute, a one veruju da su ,,to prevazišle“, da rade na sebi kao i da im niko nije potreban. Na ovaj način štite se od prepuštanja, razočarenja i gubitka. Kao i mnogi muškarci i žene biraju da opsesivno oblikuju svoje telo, podmlađuju se i postaju same sebi projekat. Telo im postaje dokaz vrednosti, odbrana od prolaznosti i zamena za unutrašnju transformaciju. Ženski proces individuacije podrazumeva da sebi dozvole da osete bes, priznaju ambivalenciju, zavist i umor kao i da ne moraju da budu dobre po svaku cenu. Tako će u sebi otkriti  toplinu i slobodu do kojih dolazi  bez žrtvovanja sebe.