Данас у пошти чекам да уплатим казну за погрешно паркирање, тривијалност која ће ме неколико наредних минута задржати у једној досадној животној епизоди. Одвећ одсутан прелећем погледом по шалтерима бирајући ред који најбрже нестаје. Извадио сам новац, спремио уплатницу, новчаник још у руци, све бих да завршим у трептају ока. Испред мене онижи човек у тесној шушкавој зимској јакни. Шарена дечија капа прионула је на главу попут целофана на лубеници. Прича успорено, мучи се док изговара речи. Намерава да пошаље некакав новац. Док га службеница решета питањима наизглед све тежим, хватам себе како подло ловим тренутак када ће да се збуни и заблокира. Стрпљив је и решен. Изгледа ми као да је све одговоре код куће увежбавао два дана унапред. Нервозно га заобилазим покушавајући да све што сам чуо и видео моментално избришем из главе. У истом тренутку особа за шалтером пита колико новца жели да пошаље.
– Стопедесетдинара.
Заледих се као да сам угледао вука. Покушах да погледам у том правцу не померајући главу. Начуљих оба уха. Она га поново упита мислећи да је ипак на крају погрешно одговорио.
– Стопедесетдинара, поновио је.
Њему ништа није нејасно. Ту је да пошаље новац, то ће и урадити.
– Седамдесетдвадинара, рече жена са друге стране стакла шалтера. Седамдесет и два динара ће вас коштати да пошаљете тај новац.
Сад њему по први пут није јасно. Рече да тај новац нема, само овај што је понео и што жели да пошаље.
Наста тајац. Натрен све застаде. Пожелех да ништа нисам чуо. Да је свест за трен зажмурела. Да је памет прескочила. Да неко пусти брзо премотавање унапред и да сам већ негде на пола пута кући. У пошти нико се не помера нити ико има храбрости да оног поред себе погледа у очи. Мизерне паре, мизерни људи мизерних осећања. Пожелех да је тај онижи човек нека будала која је залутала. Пожелех да себи опалим шамарчину. Сад бих да одвојим и платим та седамдесетдва динара од мојих бахатих двехиљаде крупно намењених за проклету казну. Сад бих ја њему додао хиљаду на тих стопедесет коме год да иду паре сигуран сам да су жељно исчекиване и преко потребне. Сад бих радо питао где их шаље па да пронађем најближег познаника у том неком граду да том што чека стопедесет динара потхитно из џепа да све колико је потребно. Само да не мора да чека. Само да не морам да слушам. Само да престанем у себи да понаваљам – седамдесет и два динара.
– У реду је, донећете неки други пут, после кратке паузе рече жена за шалтером.
Њене речи донеше олакшање. Ми остали заблесисмо се као да смо изненада заточени на сред широког булевара док убитачни летњи пљусак истреса свој бес по нама. У својим лепим оделима, дотераних фризура киснемо. Киснемо но не маримо. Можда пљусак спере немар, површност и равнодушност.
Помислих на своју децу. Замислих себе у туђем половном оделу, са капом на глави. На глави која зна да у њој није све као код других. Потсетих се шта заправо значи срећа и на колико начина зна да се јави.
Ostavite odgovor