Anđele🪽

Nekad sedim i razmišljam: šta bi bilo da nisi otišla? Šta bi bilo da si još uvek tu? Da li bi još uvek spremala krofne sa mnom? Ili gledala seriju? Pričala o komšijama? Pričala priče iz detinjstva? Branila me kad tata postane naporan? Da li bi se opet nasmejala kad kažem glupu šalu? Da li bi pričala sa mnom satima? Da li bi upoznala mog mačka? Da li bi još jednom došla kod nas kući da zajedno pravimo palačinke? Da li bi došla na moj rođendan? Da li bi došla na svoj…?

Nikad neću saznati odgovore na ova pitanja. Ne zato što ih ne želim, već zato što nema ko da mi ih da.

Sećam se noći kad sam te sanjala. Videla sam kako umireš u snu, smrt te polako uvlačila dok ja nisam mogla da uradim ništa. Trgla sam se iz sna, još uvek osećajući adrenalin, mada sam bila i previše umorna da mislim o nečemu drugom, pa sam samo pripisala to lošem snu.

Sutradan si nađena mrtva.

Sećam se sahrane možda bolje nego što bih trebala. Gledala sam te kako ležiš u kovčegu, okružena porodicom i prijateljima. Imala si zatvorene oči i spokojno lice, kao da spavaš. Možda si maštala o drugom svetu, možda o nekom boljem mestu, ne znajući da ćeš ubrzo otići na isto.

Noći posle tvoje sahrane otišli smo u kuću gde si živela. Sećam se da sam celu noć plakala u jastuk kako drugi ne bi čuli.

Posle par dana, opet si se pojavila.

Plakala sam za tobom i onda sam te ugledala… na krevetu. Bila si tu. Malo svetlija nego inače, malo više prozirna, ali svetlucava poput sna o kom ne mogu ni da maštam.

Raširila si ruke i zagrlila me. Osetila sam tvoje ruke oko sebe, iako sam znala da te nema. Pogledala si me svojim toplim očima i rekla: „Nemoj plakati, Teice.“

Osmehnula si se i nestala.

Posle toga te više nisam viđala.

Volela bih da sam mogla samo još jednom da te zagrlim, bar na minut. Da te držim tako čvrsto dok mi zglobovi ne pobele, da se držim uz tebe kao brod i sidro, da te držim kao da si jedina stvar koja me drži pre nego što se raspadnem.

Da ti se zahvalim za sve. Da se još jednom nasmejemo. Da odgledamo samo još jednu epizodu. Da mi ispričaš još jednu priču. Da još jednom zaspim pored tebe, razmišljajući o nevinoj mašti kako ćeš živeti večno.

Ipak… na kraju tog mračnog tunela… ti si svetlo.

Još uvek živiš tu — u mom srcu.