Атомски сат
1. Поглавље
Ко је зајебао ствар
Са свијетом нешто није у реду, a за све је крив Марко Марковић – oдмах то ваља рећи. Тај живи у старој петоспратници совјетског типа, сивој, безличној и готово беживотној. Живи у једнособном стану на четвртом спрату, крај степеништа. Поред улазних врата је, у заједничком ходнику спрата, стоји дрвени масивни орман са регистраторима.
Марко је зајебао ствар...
Он је покварио једини тачни сат – атомски сат, итербијумски оптички сат – сат који на тајанствен и врло научан начин одржава правилан проток времена, сат који мирује, положен на великој ТА пећи украшеној миљеом у највећој соби Марковог стана.
Ако би се човјек запитао откуд је тако битна направа повјерена нашој држави и како се баш нашла код Марка, одговорио бих му врло једноставно: јер код нас ствари најлакше пропадну у земљу. А ствар од таквог значаја за универзум, из сигурносних разлога, морала је напустити Москву још 1946. и бити сaкривена.
Е сад, знате и сами како нам се држава цјепкала на све мање парчиће... Па, запало нас, просто тако могу рећи, вражије сокоћало нас је у том цјепкању запало.
Што се тиче питања откуд код Марка – па, oпет из сигурносних разлога. Постоји протокол везан за мијењање одређене течности у цијевима за хлађење, након мјерења температуре у самом цилиндру. Tо мора неко да ради... А Марко је службеник од повјерења. Паметан, тих човјек. Предложен је једногласном одлуком људи из општинског одбора. Посао који обавља није напоран, воли он то тако да каже, али тражи дисциплину.
2. Поглавље
Како је Марко сазнао да је зајебао ствар
Замислимо да сте се јуче, хипотетички, ушуњали са мном у Марков стан и из птичије перспективе осмотрили шта се то унутра збива, видјели бисте да се он, у том тренутку још увијек потпуно незнавен, љуља на столици и прстима покушава да огули мокру и клизаву сјеменку поморанџе.
Видјели бисте како устаје, протеже се и узима телефон у руке. Чека са телефоном на уву, међутим – са друге стране није било одговора...
– Јагош... – мисли у себи Марко – какав је то цар. Кад ли планира да дође по јакну, аветиња?
Заборавих да се, прије свега, представим – некултурно од мене. Ја сам Смрт. Е, сад, прије него наставимо, ваља додати још један disclaimer.[1]
Због природе мога занимања морам да истакнем да ја не знам све детаље ове приче. Упознат сам само са ситницама које сам видио успут или сазнао од мртвих. Срећом, у круцијалном тренутку за ову причу, птица је пала на прозорски парапет те сам могао да приђем.
Та иста птица натјерала је Марка да коначно баци поглед вани. А вани – вани се дешавала катаклизма, призор из луцидног сна...
Ова катаклизма тицала се квара на горепоменутом атомском сату и чињенице да је тај сат, из неког необичног разлога, у чије детаље, опет, не могу да залазим, потпуно пореметио стварност и проток времена. Којим су везама свезани сат и стварност? Не питајте! Због чега је квар на сату изазвао квар времена? Откуд ја знам. Ја само дођем да покупим мртве. Jа сам, оно што би пјесник рекао, Кап, Потоња ура, Косач... Не знам, дакле, не питај ме.
Елем, вријеме се потпуно пореметило. Марко је кроз прозор гледао Сунце како лети ка хоризонту брзином метка. Због квара на атомском сату све је убрзано јурцало у будућност. Године су пролазиле у секунди. Убрзано су старале бабе и умирале (можда сте то и сами примијетили). Читав се свијет убрзао наједном. Све – осим Марка.
Овај ретард, из неког разлога, у свом мјехуру стајао је непромијењен, недотакнут овим временским карамболом, и гледао кроз прозор.
Можда је то имало везе са близином сата или са нуклеарном фузијом (тако се направа напајала) – све у свему, Марко Марковић и стан у којем је обитавао остали су неким чудом ван временског таласања (његово тијело није осјећало никакву промјену).
То ме подсјети на посљедње ријечи једног шалтерског радника на самртном одру, којe је изнова понављао: „Бирократија до смака свијета, до смака свијета и након њега!“
И заиста – ево га, бирократа који током једне катаклизме истрајава поприлично добро.
3. Поглавље
Радојка умире
Видите, због толико убрзаног времена за мене се, мада се ја не не мијењам у простору и времену, ипак ствара ужасан проблем. Јер морам, да простите, покупити на брзину толике душе, да „претоварим“ – тако ми то с ове стране зовемо...
Молим, не схватајте моју огорченост као лењост, ја нисам лијен – ја сам виспрен, полетан и бржи од муње. Ја стижем до сваког на издисају да покупим сок, али, брате, вријеме сад јурца петоструко брже!
Радојка у болничкој соби број 12 ево десет година душу испушта, а ја не могу да стигнем...
Елем, да се вратимо мом мучитељу и паркићу испред његове зграде.
Ово зујање које се чује... то петоструко убрзана два дјечака, као покварена мрмљајућа аудио трака, нешто урлају. Ужас...
А ово цвиљење које се чује са четвртог спрата – то Марко Марковић тек сад схвата да су од јуче протекле четири деценије.
Мени је, из личних разлога, јако битно да се све врати у нормалу. Нисам ишао поради себе већ готово пола вијека, а Радојка душу испушта цијелу деценију. Кад смо већ код тога, ваљало би... Брзо се враћам.
4. Поглавље
Марко гледа кроз прозор
– Ух, јебем ти! – полетје Марку са усана. Чело му моментално обли хладан зној. Не само чело – сав је мученик претрнуо у секунди, чак су му се и ножни прсти најежили.
Ако сте се некад запитали шта ради човјек који посматра смак свијета – сад знате: тај пада у несвијест.
Марко је блиједо гледао вани, у живот који јури надзвучном брзином. Док му се једна кап зноја слила низ чело, никла је, израсла, разгранала се и осушила од старости једна бреза испред његовог улаза.
Видјевши то, мученик се опет онесвијестио.
Кад је дошао к себи, лежао је на поду, забезекнуто гледајући у плафон.
Након неког времена се придигао, провирио вани, па опет легао и почео да вришти.
Све је ово грозница, фатаморгана – говорио је себи. У неком тренутку се натјерао да крене ка кухињи, како би се полио чашом воде.
Ко зна колико пута је тог дана падао у несвијест...
Оно што Марко није примjећивао почело је након петог или шестог пада у несвијест и након неколико интимних сесија вриштања и плакања. Наиме, телефон је већ неко вријеме непрестално звонио и неко је константно звонио и куцао на улазним вратима. Страх... страх вам је чудо.
5. Поглавље
Марко покушава да поправи сат
Сви се плаше смрти. Чак и онај ко жели себи да пресуди, унереди се од страха. Штрецају сви кад виде сјенку – мене – како се приближава и испуњава сав простор.
Де, да вам испричам... но скрећем с теме... кад је Џејси Мекгрегор испуштао душу. Таман у тренутку кад је пререзао себи вене, упали су у купатило с мускетама униформисани људи и – на једном од бајонета – с њима ја. Вјеровали или не, Џејси је молио да му поштеде живот, молио је за милост... Сви ме се ипак, на крају, плаше.
Чек... изгледа да је коначно схватио...
Да није до сата? – помисли Марко, па потрча директно пут собе. Негдје на пола пута се ипак предомисли, па се врати да прво закључа улазна врата...
Из цилиндра се нешто димило....
– Куку, куку, куку, куку, куку... – зајеца.
Шта све затим није покушао несрећник! И притискао је свако дугме на дисплеју, и мијењао течност за хлађење, покушавао да назове неки совјетски број утиснут на лименој плочици у дну цилиндра, чак је и молио металну скаламерију да се сама поправи.
Кукао је неких пола сата, притом изнова читајући на зиду налијепљени протокол:
Понедељаком у 15 часова:
1) Затвори вентил за довод течног азота.
2) Испусти течност из великог цилиндра.
3) Измјери температуру.
4) Затвори цилиндар.
5) Отвори вентил.
Марко Марковић бленуо је у папир на зиду и плакао и кукако и јецао и једнако бацао поглед на прозор. Напољу је већ било љето 2017.
– Али је ли понедјељак данас?... Зависно од тога који је дан, ја треба... e, јебем ти машину! – продра се и тресну је шаком са стране.
На тренутак се кретање на улици успорило, судећи по призору који се видио кроз окно прозора. Вријеме се вратило у нормалан темпо протицања.
Марко је крикнуо од среће и заплакао. Чак ми га је у том тренутку било мало и жао. Шта ће, несој...
Но срећа никада не траје дуго.
Није стигао ни да дође себи, кад је неко закуцао на врата.
Како је само стрекнуо, људи моји!
Ко ли је? – питао се, док се полако шуњао ка улазним вратима.
Кад је провирио кроз шпијунку, знао је да је свему крај. Пред вратима је стајао милицајац.
– Знају... – помисли. – Готов сам, мајко! Знају! – и опет се у хладном зноју окупаше ножни прсти. Избезумљени Марко гледао је кроз шпијунку у густе црне бркове милиционера који је стајао испред.
Радило се о кожи. Надрљаће...
Али, али... али! Изгледа да спас некад дође сам од себе. Негдје позади, у другој соби, машина наједном испусти звук налик на гугутање голуба и вријеме нагло поче протицати у супротном смјеру.
Пандур се почео кретати уназад, удаљавајући се тако од врата. Сунце се почело суновраћати наопако – залазило је на истоку. Марко побједоносно крикну!
Маркo крикну, а ја закукак, јер, видите, сад је требало људе враћати... а како, кад ја то не знам. Мислим да за то не постоји ни протокол. И шта сад? Да приђем, умочим руку у Хад и кажем:
– Госпођо Радојка, ипак морате назад... Знате, несој из стана... покварио мученик вријеме па морате опет да живите мало, али ћу ја опет... па ћемо да... овај... Куку, Марко, Сунце ли ти пољубим!
6. Поглавље
Још један поглед у двориште
По мокром коловозу људи су пролазили крећући се уназад. Једном човјеку шешир је са улице узлетио до главе. Стуб уличне расвјете мокрио је на пса. Из једне групице на ћошку узмицали су људи и жене у капутима; Марко примијети да су били окупљени око једног позамашног пијанца који је лежао на тротоару.
7. Поглавље
Зашто Марко страхује од милиције
Коначно је можда вријеме да објасним читаоцу зашто Марко страхује од милиције.
Да бисмо сазнали одговор, морамо се вратити у јануар 1976, када је једне прохладне вечери Марко слушао како Јагош, његов пијани брат од ујака, прича нешто контра власти, тачније, како псује породично стабло извјесној особи која се, врло извјесно, о битним стварима у овој држави пита. И Марко се насмијао на ту Јагошеву опаску.
Одмах се покајао. Помислио је: Овај је с тим разлогом сугурно и дошао – да испровоцира и сними моју реакцију.
Не знајући како да се извуче, Марко проговори:
– Хм, та ти је јакна гужвава, ваљало би то, хм.
– А? Добро је то, јадан, него слушај ово... – одговори Јагош.
– А не, није добро никако! Дедер ти то, Лиле, скини, ја ћу то теби да напарим, има да буде као нова. К А О Н О В А!
Покушавајући да замртне траг почео је, разлажући на слова цијелу реченицу, да скида јакну са Јагоша, који се својски, можемо рећи, томе противио.
Кад му је коначно скинуо, казао је:
– Ето, је ли морало овако? Чупаш се ко нека баба. Уосталом, сјутра дођи – виђећеш, биће као нова.
Јагош је неко вријеме само нијемо бленуо у Марка, прекрстио се и изашао из стана.
Е, како је само Марко био задовољан, не само што је сметнуо мисли свом брату, него га је чак мало и препао својом снагом, а уз то учинио и добро дјело.
Марко је стајао у купатилу, испред јакне окачене на офингеру. Цијели простор био је испуњен врелом паром како би се јакна од влаге испеглала.
Честице воде испуниле су сваки ћошак стана, увукле се у сваку пору, зашле у цилиндар атомског сата.
То је изазвало прво прескакање времена, затим је оно на петнаест минута потпуно стало. А онда је кренуло да хвата замах и да све брже и брже унапријед јури.
Тачно 16 сати касније, Јагош је умро у дубокој старости.
8. Поглавље
Нешто мало о умирању из уста саме Смрти и одговор на питање зашто се Марко усрао у гаће
Сигурно сте се питали како изгледам и какав је осјећај прећи на ону страну.
Изгледам као стари познаник кога дуго нисте срели. А што се тиче преласка – за самртника je то искуство најбоље описати као пасивну забаву... да, најчешће као пасивну забаву. Деведесет одсто душа се само кикоће, препусти и каже: Носи ме! Узрок је сам надражај смрти, који је најсличнији голицању табана.
Сам чин умирања дешава се овако: ја ухватим душу за домали прст и кренем полако да је вучем. Е сад, проблем представљају оних десет одсто тугаљивих на смрт, њихова душа често зна да побјегне и сакрије се – обично око ушију или у пупак – а онда морам да се укурвим и домамљујем, па да опет ловим домали прст.
У суштини, једина страшна ствар у вези са мном је – чекати ме. То чекање мог доласка за многе је најстрашнија ствар у творевини. Страшнија од мене је, можда, једино УДБА.
Ту УДБУ Марко је ишчекивао од оне вечери кад се, зађавола, насмијао малоумној псовки.
Непрестано је говорио себи: Зна се како заврше шалџије... Зна се да коме УДБА покуца на врата – тај или више никад не изађе, или изађе парализован, или, што је најгоре, посјети извјесно „наго“ острво источно од Истре, у Велебитском каналу, између острва Раб, Свети Гргур и Првић.
Зато се Марко, у тренутку када је видио милицајца кроз шијунку на улазним вратима, усрао у гаће.
9. Поглавље
Дневне новине: Проблем са буком у улици Данила Киша
Годинама станари у улици Данила Киша трпе терор и буку. Све је почело 2016. на 2017. годину када се из једног стана ове петоспратнице почела чути ужасна бука, крици, крш и лом.
Према наводима станара, упркос њиховим бројним покушајима да се бучном комшији Марку Марковићу скрене пажња, његова врата су остала затворена.
Наша новинарска екипа је посјетила терен прошлог петка како би разговарала са Милошем Гојачанином, једним од станара ове буком намучене зграде.
„Вјерујте ми да не знам више шта да радимо. Све смо покушали. Дјеца нам живе у страху, вјерујте.“
Како истиче Гојачанин, полиција је више пута позивана, али на лицу мјеста, нажалост, никада није затекла никога.
Гојачанин је замолио надлежне да хитно предузму мјере како би се ова ситуација ријешила.
Из полиције нисмо успјели да добијемо одговор.
10. Поглавље
Катаклизма
Можда и можете, ако сте довољно маштовити, са мном заједно, сад, још једном ући у петоспратну зграду и у стан на четвртом спрату, па осмотрити простор из птичије перспективе.
Видите, Марко се сад пакује. Примијетите како у кофер махнито трпа кошуље, тиркизну, розe и ону своју препознатљиву на туфнице, затим, врло непажљиво, преко кошуља набацује панталоне, гаће и вунени накурњак... План је био побјећи, било гдје – на оток, али не онај голи, УДБИН него негдје у Грчку, на неки Миконос или Закинтос.
Ево га – већ јури ка излазним вратима стана и застаје пред огледалом у чијем одразу види своје блентаво-преплашено, као у рањеног срндаћа лице.
Не, па, не тако, дебилу – рече себи и испусти кофер из руку.
Наредна три сата опет је панично шетао из једног ћишка собе у други, покушавајући да пронађе најбољи начин за прерушавање, јер, схватио је, можда управо на степеништу крај регистратора стоје Они.
Нажалост, није имао перику, па је прерушавање лажном косом било немогуће. Шишање такође није долазило у обзир, прије свега јер се готово и није имало шта ошишати. Од тридесете године напала га је била ћелавост. Размишљао је да пусти да му израсте брада. И та идеја му је неко вријеме окупирала мисли, али не смије се чекати.
Шта се даље дешавало у стану на четвртом спрату – не бих вам знао казати.
Једино што знам је да је, након што је извјесна запаљена шибица пала на тешки памучни тепих како би се створила диверзија и прикрио бијег из стана на четвртом спрату, Марко истрчао на улицу, од панике луд и гологуз, вукући за собом сиви платнени кофер. Лице су му красиле избезумљене очи и у облику бркова изрезан и обојан у црно папир изнад горње усне.
Неколико минута и ватра се проширила, захвативши све остале станове.
Тада се ваздухом проломио гласан аларм, затим неки громки, донекле пискутави руски глас:
– Внимание! Внимание! Вни...
Експлозија је расцијепила простор и вријеме.
Све живо је нестало, сваки створ који се мрдао, на било који начин кретао, дисао, прдуцкао; сваки човјек који је хркао; свака жена која је лакирала нокте – сви, осим гологузог бирократе са лажним папирним брковима из стана на четвртом спрату, који из ко зна ког разлога није био захваћен временском експлозијом... и мене.
Мада се и мени, чини ми се, каријера управо завршила.
[1] Изјава којом се неко ослобађа одговорности за нешто, попут штете или посљедица одређеног дејства, поступка или информација.
Kako ti se dopao tekst?
Александар Вуковић
Александар Вуковић, рођен је 26.7.1993. године у Беранама, Црна Гора. У Бијелом Пољу је одрастао, завршио Основну школу и Гимназију. Дипломирани је грађевински инжењер који се бави писањем прозе и поезије. Аутор је збирке кратких прича "Псећи живот". Његова дјела…
- tekstova
- 3
- čitanja
- 38
- reakcija
- 2
- komentara
- 0
- deljenja
- 3
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
Јебена јаја
Можете ли да се сјетите шта сте тачно радили прошлог понедељка увече? Шта сте ту ноћ вечерали? Можда је то превише очекивати. Шта сте радили прекјуче? Шта сам ја радио прекјуче? Видите, то питање сам себи поставио прије неких сат времена. И сад ме разара.…
Псећи живот
Како сам запатио ликантропију?[1] То је можда занимљиво испричати. Људи мисле да је бити вукодлак нешто силно, нешто страшно. Заправо, обично је људе који су дотакли дно неки пас појурио и ујео за гузицу, и они нису имали куд осим да почну да лају. Дозлогрдило…
KOLIKO ŽIVOTA STANE U JEDAN SAT?
Bilo je devet sati te zimske večeri kad je pokriven preko glave dečak doneo odluku. Otići će od kuće. Bio je uplakan i povređen. Misli su mu i dalje bile zbrkane, ali odluka je bila čvrsta. Osluškivao je zavijanje vetra i stresao se pri pomisli…
500
NIKO NIJE PRIMIJETIO DA JE KIŠA STALA
Kiša je padala tri dana...ili tri godine...nije vise bila sigurna. Sjedila je kraj prozora, u istoj fotelji u kojoj je nekada čekala da se vrati. U početku je brojala sate. Poslije dane. Na kraju je prestala brojati. Čovjek se, izgleda, navikne na sve, čak i…
Pre i posle. I sve ono između toga.
Zapis broj 1. Dragi dnevniče, Nikad ti se ranije nisam obratila. Nisam imala ni vremena. Iskreno, ni kad sam bila tek devojčica nisam razmišljala o tebi. Kako ja, tako i moje prijateljice. Bar su mi tako rekle. Ipak, vremena se menjaju. U životu nikad ne…
400