Псећи живот

Како сам запатио ликантропију?[1] То је можда занимљиво испричати. Људи мисле да је бити вукодлак нешто силно, нешто страшно. Заправо, обично је људе који су дотакли дно неки пас појурио и ујео за гузицу, и они нису имали куд осим да почну да лају. Дозлогрдило људима па... Но сад ја уопштавам, али таква ствар се десила мени, па претпостављам да се и осталима, који су слично стигматизовани, десило нешто налик овом мом случају.
Тог дана сам чекао у пошти минимум три сата. Шалтеруша, госпођа са пренаглашеном шминком, разговарала је са неким познаником о временским приликама на Жабљаку и плановима за предстојеће празнике. Логично је, је л’ те, да се побуним – мислим да је логично било сасвим – те рекох:
– Има нас овдје који журимо.
Како ме је мрко погледала, да вам је знати.
– Сад ћемо, сад ћемо, систем је пао.
Стотину те система изјебало, мислио сам у себи, али прећутх.
– ... Чекајте! Видите да сви чекају.
Чекао сам, шта друго да радим. Да не чекам овдје, чекао бих негдје друго, на примјер пред Дуњином зградом.
Не зна она за мене, ја сам за њу смрда, просјак, ништа...
И логично је да не зна за мене, не бих ни ја знао за себе да се ишта питам, а не питам се. Зато чекам...
Није ми ништа послао. Но послаће, а и да не пошаље – шта? Није баш да морам да плаћам станарину и рачуне. А хране има и на ђубришту. Ако човјек зна тачно шта тражи и ако има њух, псећи њух, и oно главно. А главна ствар је ако је довољно гладан. Не бисте повјеровали шта човјек све може да пронађе, посебно после периода слава у утробама контејнера.
Кад сам изашао из поште било је топло. Био је то један од оних дана када ти поштен народ завиди на беспослици и и бескућништву, на могућности да цијели дан проведеш под ведрим небом. Сјео сам на једну клупицу у парку, затворио очи и упијао зраке прољећног Сунца.
Повремено бих отворио очи да провјерим да ли ће из улаза изаћи. Увијек је излазила у предвечерје. Људи моји, ја бих је могао до смака свијета гледати. Како само хода. Хоп! Хоп! својим блиједим ножицама.
Један средовјечни човјек стајао је близу мене, надгледајући, претпостављам, унучад.
Испружих молећиво руку.
Вјероватно ме презитете, мислите у себи: Фукара, што не нађе неки поштен посао него проси и понижава се?
Па нисте ни ви у мојим очима ништа мање презрени. Јесте ли ви ишта мање понижени?
Радите од зрака до мрака, надређени пљује вас, па онда, кад дођете кући, ви пљујете жену. Ваша понижена жена пљује дјецу. А дјеца израсту у исте такве понижене тлачитеље као што сте ви. Ако не побјегну...
Са 18 година сам отишао од куће. Ако би ме питали зашто, нешто бих вам слагао и промијенио тему. Истина је да сам желио пустоловину, нешто ново, нешто налик оном Путовању накрај ноћи[2] оног чувеног француског Јебача. Но гладан човјек не објашњава баш добро, уосталом – ено је, излази.
Понедељком она тако пође до посластичарнице. Волим да замишљам како ли јој мирише коса. Осврће се! На брзину окренух главу, повукох к себи руку. Средовjечни разрогачи очи, а новчићи, испали из његове руке, разлетjеше се по земљи. Гледали смо се тако неко вријеме у невјерици. На крају чича оде, бунцајући испод гласа неке неразговијетне псовке.
Покупио сам ја касније те новчиће, немојте мислити да нисам...
Од имовине посједујем брвнарицу крај ријеке. Имам и брата у Њемачкој који ми повремено пошаље новца и писмо исте садржине, увијек.
Драги брате,
како си? Ми смо добро, радно као и увијек.
Има један наш земљак у Минхену једну фабрику пелета. Добар је човјек. Наш човјек, могао би да ти помогне. Да се скрасиш.
Шаљем ти новац за авио-карту.
Чекамо те.
Твој Јаков.
Откако су гласине до њега стигле увијек овакво писмо шаље, једино што у њему промијени је пословна понуда.
Једно вријеме сам хтио да одем тамо, али некако, овако размишљам. Мали човјек је увијек пас.
Мој брат је, на примјер, кућни љубимац у једној њемачкој фабрици аутомобила. А ја – ја сам у својој земљи слободна џукела. И драже ми је да је тако.
За новац који ми пошаље обично купим књига. Волим да читам увече.
Немојте мислити да га користим. То је неистина.
Ја му на његова писма никада нисам одговорио. Он шаље по сопственој савјести, а ја трошим по сопственој савјести. Некако је сазнао да сам у овом граду, па је сам одлучио да шаље.
Ако се питате како сам сазнао за писма, то се десило овако:
Једног дана сам из досаде ушетао у пошту и питао има ли шта за мене. Луда судбина, али било је.
Зачуђена шалтеруша дуго ме је загледала – моју подерану одјећу и ципеле. Видио сам да је погледала у правцу обезбјеђења. Али ја сам био упоран: провјерите, провјерите госпођо... да, да.
На крају је провјерила и било је, ко зна које писмо по реду. Претходна су била враћена пошиљаоцу.
Свакодневно сам после тог дана свраћао у пошту. На крају сам схватио да писма стижу сваког четвртог у мјесецу. Тако је барем било до данас.
Одустао је вјероватно, размишљао сам док сам јео кифлу купљену од испрошеног новца. Одустао је. Или му се нешто десило?
Писаћу му, мислио сам. Поћи ћу горе.
Тако замишљен упутио сам се опет ка пошти. Тако замишљен, не гледајући куда корачам, због сунчевих зрака који су ми у очи упадали, налетјех на један млади пар. Сувишно је рећи да смо сви попадали на бетон. Док смо тако лежали, схватих да је то моја Дуња. Моја Дуња и неки клипан.
– Па шта уради биједниче? Нина, јеси ли добро? А ти, човјече, гледај гдје идеш!
– Ја... Опростите, опростите, молим вас... – рекох.
Непристојно сам буљио у дјевојку.
Нина – прво што сам помислио било је: како је то прелијепо име, како јој љепше стоји него име које сам јој ја надјенуо... Дуња.
Мисао број два била је: куку мени, Дуња, ала си треснула гузицом?
Прибојавам се да сам ту другу мисао изговорио наглас, јер, уставши, клипан ме ухвати за јаку и одбаци у страну, a затим ми поче преслагати ребра ударајући ме тешким ципелама.
Између пулсева бола кроз главу ми је пролазила мисао:
Ногат неки делија, моја Нина, Дуњо моја.
Бојим се да ми је и то наглас излетјело, jер је услиједио још разјаренији ударац, па још један.
Док сам тако на земљи кркљао, чуо сам је како плаче.
Било ми је ужасно жао што се толико узнемирила.
Готов сам био да и сам заплачем.
Онда сам чуо њен меки глас.
– Доста је, Душане, убићеш га.
Касније, кад су одшетали, а ја дошао до даха и усправио се у сједећи положај, извадио сам парче папира из џепа и, наслонивши га на кољено, почео да читам.
Драги брате,
како си? Ми смо добро, радно као и увијек.
Има један наш земљак у Минхену једну фабрику пелета.
Добар је човјек...
Пресавио сам папир и вратио га у џеп.
Јаукнуо сам – није срамота то да кажем, овако међу нама. Добро ме је издеветао. Мислио сам да пођем до поште, али утјерала ми је аветиња ребра до гркљана; нисам могао да устанем, нисам могао ништа сем да лижем ране под дебелим ‘ладом и да јаучем с времена на вријеме.
Дуго сам тако сједио и пиљио у неку дјечицу која су се на улици играла. Покушавао сам да прокљувим какву то игру играју. Имало је то некакве везе са бесконачним трчањем у круг, док им се, ваљда, не заврти у глави. Ко би први пао, био је некакав Зинг. Онда би тај Зинг примао ударац у гузицу....
Нисам ни примијетио да је Ниница сјела крај мене.
– Знаш, није он такав.
Е... Како сам стрекнуо кад сам јој чуо глас, ко каквa кукавица. Најгоре што сам још и јаукнуо. Не од страха, него – помјерило ми се ребро од стрецања. Мислим да сам од муке и прднуо. Надам се да није примијетила... У сваком случају није се чуло... Надам се.
– Боли ли те?
И... шта ја ту да јој кажем? Не могу да кажем боли ме, не могу ни да сједим само и јаучем. Мислио сам да јој кажем да је волим – тако би најбрже отишла. Непријатно је, брате, да ту пред њом урличем.
– Није он такав, него нервозан је нешто данима... а и попио је....
Одлучио сам да је најбоље ипак да само ћутим и гледам у Зинга. Исто смо данас прошли.
– Ево сам ти донијела мало воде...
Ћутим ја, не проговарам, а она мирише... као сан мирише. Напослетку проговорих:
– Онај мали губи цијело вријеме. Мислим да остатак дружине вара... – рекох, показујући прстом на групицу разиграних дјечака.
– Зашто тако мислиш?
– Мукица, не капира игру, па јури као махнит, а остали знају фору, па трче споро...
– Дјеца ко дјеца...
– Ма... јој... онај високи ми је сумњив. Мислим да је он и осмислио цијелу ствар само да би некога шутнуо у гузицу.
– Боли ли те?
– Мало.
– Хоћеш ли да ти нешто донесем, или да пођемо до љекара?
– Мислим да ћу да пођем на пецање, рекох и кренух да се подижим. Људи, па тај бол нико није осјетио... никад. Кроз мозак ми је пролетјела мисао да можда више никада нећу моћи да устанем. Копрцао сам се по земљи неко вријеме, а онда коначно схватио да ћу можда ипак успјети, али да некако морам то да урадим у фазама.
Некако овако:
Прва фаза – на руке и кољена.
Друга фаза – гузицу подићи увис, па леђа онда усправљати полако.
Помогла ми је Нина кад сам био у ставу „пола три“ (положај казаљки на часовнику).
Опет сам осјетио порив да јој кажем да је волим, али сам ипак само одшепао низ улицу.
Мирно је покрај текуће воде. Жубори, ковитла се, бруји. Тјера на олакшавајући заборав. Има нечег љековитог у том вјечитом протицању. Положи само једном поглед у брзаке и купљен си, готово –остављаш све: рођену мајку, жену, посао, све. Мисли се опусте па лелујају по узбурканој води. Отплови све што је неважно, уклони се скоруп са варенике... Остане само оно што те стварно, голицајући, копка и занима. На примјер – откуд забога Јаков зна да сам ја овдје!? Откуд!?
Жаба поскочи са једног облутка у бустру ријеку, мушице због тога изгубе разум, риба се негдје у дубини промешкољи и – бућ... Баба Стојанка! Па логично да је она. Не знам како ми је то промакло... А чуш како... Досада једна матора, па она је и смрт тако досадом заобишла и сама смрт је у заборав потискује... Како ми је баба промакла!? Па логично – стара врана ме је онда видјела и одмах јавила Јакову...
Било је то прије неких годину дана, можда и више. Љето је било. Ја сам губио дан под хладом на једној клупици. А био сам се тад добро досјетио па сам ставио натпис испред себе:
Дај коју банку, ако смијеш од жене!
Ха-ха! Сјећам се да ми је то била баш плодоносна идеја. По сто евра дневно даровала ми је чиста сујета! Ако будете икад просили – увијек на сујету рачунајте... Боље пали него сажаљење. Дакле, увијек сујета, запамтите! Е, тај тог дан се у парку одржавао неки сајам пчелара. Сјећам се да је цијели парк зујао због медоносних проклетиња. И таман кад ми је један дебељушкасти и црвен у лицу господин, држећи под мишком своју дружбеницу, пришао и оставио један еврић у кутију, крајичком ока сам примијетио бабу.
Е, замислите сад једног маторог акрепа, онако осушену Стојанку, са оним њеним шеширом на глави, како халапљиво испробава неки планински мед и, полускривена иза једног дрвеног стуба тезге, чкиљи право у мене... Како сам то заборавио... Него, хвала јој – дабогда је кап стрефила у сну – спасла ме је трачара стара. Тачно могу да замислим разговор.
– А како си, мој мили Јакове?
– Добро, стрина, како си ти?
– Е, мили мој, како!?
У том тренутку вјероватно је почела да цмиздри.
– Не знаш, боље да не знаш, мили мој... – наставила би.
– Шта је боље да не знам, стрина?
– Брат твој нам образ откину. Проси по улици ко какав....Ђаво га однио... куку мени, рођени мој....
– Ха-ха-ха! Сто посто је тако текао разговор...
Забављало ме је неко вријеме да их замишљам тако у разговору. Упецао сам и неколике рибе...
Касније те вечери сјео сам и написао писмо следеће садржине:
Драги Јакове,
Како си? Ја сам добро, већ помало старачки. Примио сам твоја писма, али се некако нијесам могао натјерати да кренем. Далеко је Њемачка. Како су дјечица? Како је Биља? Надам се да си и даље добар, дебео и ружнији од мене.
Опрости што нисам одговорио на писма. Знаш да ми није свеједно да одоворим. Претпостављам да знаш у каквој ситуацији живим и да ми зато шаљеш новце, али, Јакове, брате, знај да је то мој лични избор. Ја сам прихватио свој пораз и не покушавам да бјежим од њега. Некако ми се и свиђа. Немој помијешати ово са самосажаљењем.
Не брини за мене.
Твој Ненад
Срећом, моје су кости тврде, a угруваност коју ми је изазвао Дуњицин клипан је после неколико дана прошла.
Мислим да сам иначе до ушију заљубљен. Размишао сам о оном нашем кратком разговору и о томе како је мирисала. Онај дан, чим ми је окренула леђа и кренула назад ка свом стану, застао сам и гледао је. Била је лаконога. О, како је била дивна и лаконога, раздрагана чак! Мало ми је било криво због тога, а онда, кад мало боље размислим, другачију је не бих волио.
Дан сам провео луњајући око њене зграде. Некакво усхићење сам осјећао цијелим тијелом. Мислим да су се и вашке у мојој коси обрадовале – разиграније него иначе скакутале су с једног прамена на други.
Кад сам је видио око пет сати, знао сам да је понедјељак. Враћали су се из посластичарнице. Клипан је прождирао неки сладолед на штапићу, а она је имала тако поспане очи и у рукама, стандардно, колач са циметом.
Асфалтом су поред трчкарала нека дјеца. Јурила су штапом једно црно-бијело куче.
Док сам их посматрао, Нина и онај њен пришли су ми сасвим близу.
Чим сам их примијетио, јавила ми се мисао да им приђем и да се још једном извинем за случај од прије недељу дана.
Али, само што сам бануо испред њих, цимет је тако јако замирисао. А очи... Људи моји, те поспане очи...
– Дуњице, ја бих волио да ми будеш законита жен... – продрах се из свег гласа.
Нисам изговорио мисао до краја, а такав ме је кроше покосио да сам већ у следећем тренутку провјеравао тврдоћу тротоара. Мислим да ми је дио вилице остао да лебди у ваздуху. Некако, у лету сам се докопао клипанове ногавице и загризао из све снаге. Бандоглавац се ритнуо као сам ђаво...
Лежао сам и гледао њене ножице како улазе у зграду. Мислио сам дуго о тим ножицама и путу по којем газе. Како је лијепо немати ништа осим таквог неког пута пред собом.
Одлучио сам да пођем на југ – тамо до оних приморских уских уличица којима корачају неке босе, можда једнако лијепе, можда и још љепше ноге... Немогуће...
Али, доље су наранџе велике као тикве. Тако барем неки људи кажу.
[1] Трансформација човјека у пса, вука... Ликантроп – Вукодлак.
[2] Путовање накрај ноћи - роман француског књижевника Luja Ferdinanda Selina.
Kako ti se dopao tekst?
Александар Вуковић
Александар Вуковић, рођен је 26.7.1993. године у Беранама, Црна Гора. У Бијелом Пољу је одрастао, завршио Основну школу и Гимназију. Дипломирани је грађевински инжењер који се бави писањем прозе и поезије. Аутор је збирке кратких прича "Псећи живот". Његова дјела…
- tekstova
- 3
- čitanja
- 38
- reakcija
- 2
- komentara
- 0
- deljenja
- 3
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
Атомски сат
1. Поглавље Ко је зајебао ствар Са свијетом нешто није у реду, a за све је крив Марко Марковић – oдмах то ваља рећи. Тај живи у старој петоспратници совјетског типа, сивој, безличној и готово беживотној. Живи у једнособном стану на четвртом спрату, крај степеништа.…
Јебена јаја
Можете ли да се сјетите шта сте тачно радили прошлог понедељка увече? Шта сте ту ноћ вечерали? Можда је то превише очекивати. Шта сте радили прекјуче? Шта сам ја радио прекјуче? Видите, то питање сам себи поставио прије неких сат времена. И сад ме разара.…
KOLIKO ŽIVOTA STANE U JEDAN SAT?
Bilo je devet sati te zimske večeri kad je pokriven preko glave dečak doneo odluku. Otići će od kuće. Bio je uplakan i povređen. Misli su mu i dalje bile zbrkane, ali odluka je bila čvrsta. Osluškivao je zavijanje vetra i stresao se pri pomisli…
400
NIKO NIJE PRIMIJETIO DA JE KIŠA STALA
Kiša je padala tri dana...ili tri godine...nije vise bila sigurna. Sjedila je kraj prozora, u istoj fotelji u kojoj je nekada čekala da se vrati. U početku je brojala sate. Poslije dane. Na kraju je prestala brojati. Čovjek se, izgleda, navikne na sve, čak i…
Pre i posle. I sve ono između toga.
Zapis broj 1. Dragi dnevniče, Nikad ti se ranije nisam obratila. Nisam imala ni vremena. Iskreno, ni kad sam bila tek devojčica nisam razmišljala o tebi. Kako ja, tako i moje prijateljice. Bar su mi tako rekle. Ipak, vremena se menjaju. U životu nikad ne…
300