Preskoči na sadržaj
Librum ekosistem
Kratke priče

Јебена јаја

Napomena čitaocu: eksplicitan jezik

Можете ли да се сјетите шта сте тачно радили прошлог понедељка увече? Шта сте ту ноћ вечерали? Можда је то превише очекивати. Шта сте радили прекјуче? Шта сам ја радио прекјуче? Видите, то питање сам себи поставио прије неких сат времена. И сад ме разара. Не могу да схватим зашто не могу да се сјетим. Могао бих рећи – исто што и јуче: био сам на послу. Свратио сам ујутру до трафике и купио цигаре. Паркирао сам ауто у Блоку. И вјероватно бих био у праву. Али ствар је у томе што ја никако не могу да се сјетим које сам тачно паркинг-мјесто искористио данас, а које сам искористио јуче. Једне сам вечери након завршене смјене пола сата тражио ауто на погрешном паркингу. Залазио сам из једнoг паркинг-рукавца у други. Ко зна колико сам пута прошао истим трагом. На крају сам се сјетио да сам то јутро на посао дошао пјешке. Требало ми је пола сата да се сјетим! Пола сата, људи моји! Видите, ја мислим да је проблем у следећем: колотечина . У том грму лежи зец.

Колотечина. Не могу да кажем да мени oна смета, баш наоротив, ја волим своју малу дневну истовјетност. Ја, на примјер, волим да пођем на посао, с посла да пођем кући или да свратим код Гаврила на кафу.

Нисам ја дементан. Не бих волио да ме неко погрешно разумије – нисам ни најмање. Битних ствари, крупних ствари се јако добро сјећам. Али мука је, схватате, у овоме: живот је састављен од малих слатких ритуала и доколица. Оне су најчешће, дакле оне су важне. Оне су живот у суштини.

Дуго сам мислио да сам злопамтило. И стварно, могао бих вам, од ријечи до ријечи, поновити, сваку свађу у којој сам био саучесник или жртва. Но гледајте у чему је штос. Ја нисам конфликтна особа. Хоћу рећи, свађе су у мом животу ријетка ствар. Зато их се сјетим, зато што штрче из финог ткања дневних једноличности.

Дакле, шта сам ја радио прекјуче? Овако – синоћ сам свратио после посла код... А не, јуче је недеља била. Онда сам прекјуче...

Да, било је сунчано прекјуче и био сам у посјети извјесној дами у улици Живојина Павловића...

Ја желим свега да се сјећам – и најситнијег дневног детаља, и свих мисли.

Зато сам одлучио да од сада све записујем...

12. 9. 2022.

Јутрос сам за доручак појео три рофитана јаја, дошао сам аутом у прву смјену и паркирао га паралелно у првом рукавцу. Уносио сам у базу податке о продаји артикала.

Имам страшне болове у глави....

13. 9. 2022.

Синоћ сам сањао да сам залутао, и да ходам кроз неку шуму. Пробудио сам се око 9 сати. Опрао сам зубе, нисам се умио. Појео сам два пржена јаја. Размишљао сам о сну и о Хелени. Био сам прва смјена, паркирао сам у другом рукавцу паркинга у Блоку, уносио сам у базу податке о продаји артикала....

14. 9. 2022.

Пробудио сам се око девет сати. Опрао сам зубе, умио сам се. Није ми пријало, јер ме је вода нагло разбудила. Појео сам два кувана јаја. Падала је киша цијели дан. Уносио сам у базу податке о продаји артикала...

...........

Људи моји, па ми смо роботи! Ми смо жртве сопствених навика!

Видите ово горе – то су вам, ево на увид, одломци из дневника за три дана.

Ха-ха! Цијели септембар је овакав, цијели септембар сам радио исто. Знам, јер сам коначно сјео и све прочитао. Потпуно исте ствари цијели септембар!

Ма какав септембар – цијели живот!

Човјек мисли да воли своју доколицу! Воли је зато што је се не сјећа. Зато што сјећање испари и човјек, несвјестан свог робовања, живи. Цијели септембар исто!

Досадна парада навика. Мој мозак презире мој живот, дави се у њему и тјера ме да га заборавим. Из сопственог нагона за преживљавањем.

По истом трагу, сваки дан по истом трагу! Е, нећеш!

Истрчао сам из стана. Ха-ха! Истрчао сам онако у пиџами и отрчао у ресторан преко пута моје зграде.

Е, ође треба да се доручкује – мислио сам.

Нису ме пустили унутра. Изем ти ја кодове облачења! Свађао сам се са конобаром. Кажем ја њему:

– Добро, нећу да улазим. А може ли за понијети? Дајте ми нешто најчудније. Главу! Ја хоћу да једем овчју главу. Нешто ми дајте што нисам никада јео, само немојте јаја. Ни на који начин јаја. Јаја одбијам!

Ха-ха! Како ме је само гледао! Роб мали!

Вратио сам се у зграду, јер је било хладно, а и не могу да чекам да ми они изнесу јело.

Чекање је матер досадама. Док сам се пео уз степенице срео сам комшију са другог спрата. Излазио је из стана са женом и коферима. Е, они, брале мој, живе – сваког мјесеца негдје путују.

– Комшија, јесте ли добро? – пита он мене.

– Добро јутро – кажем ја – него мачка... Хсссссс! – засиктах таман као мачка којој је згажен реп и потрчах уз степенице. Не, од сада је готово са старим куртоазијама и уљудностима. Готово је са „Ево добро, како сте ви?“ и осталим узречицама, јер то су узречице – никог стварно не занима одговор. Пфф! Како сте!?

Кад сам ушао у стан, сјео сам на угаону и позвао сам телефоном Гаврила. Дуго је звонило.

– Хало, Гавро, реци ми како си?

– Ђе си, Дачо? Ево добро, ти?

– Ја одлично. Живо, баш живо! Реци ми како си?

– Ево добро, ‘оћу да кречим собу.

– Пусти сад то! Кречи сјутра. Како си стварно јутрос?

– Шта ти је, Данило, што звучиш тако?

– Хсссссс! – рекох и залупих слушалицу. Смарач! Ево добро. Ти? Ха-ха-ха! Какав смарач!

Кратко сам сједио у соби. Пресвукао сам се, изашао и упалио ауто. Дошао сам до канцеларије.

Драган је телефонирао.

Кажем му ја:

– Директоре, мени је данас досадно да радим. То сам само хтио и довиђења.

Нисам сачекао да ми одговори. Изашао сам, залупивши вратима.

Мало ми се смучило док сам стајао испред. Чак сам и повратио тамо иза угла. Не мари – рекао сам себи и наставио да ходам ка улици Живојина Павловића.

Видите тамо живи Хелена Петровић. Моја дугогодишња курва. Тамо ја често свраћам кад имам пара. Ја сам иначе женскарош по души, али некако никад нисам успијевао да освојим жену – осим Хелену, кад имам шарм и новац.

Неколико минута сам стајао пред њеним вратима и звекиром куцао. Таман сам кренуо био низ степенице кад је отворила.

—Ти си, Дачо. Уђи...

Није ред да причам шта се тамо дешавало нити имам намјеру.

Најпосле, вратио сам се у зграду. Нисам се попео до мог свог стана већ сам на другом спрату, на врата на којима пише „Радуловић“ прислонио уво.

Тај Радуловић је комшија путник. Нису се још вратили. Копкало ме је да сазнам какав је њихов брлог те сам почео да трагам за кључем. Трагање уопште није дуго трајало. Видите, ту постоје двије опције... Ха-ха! Или је кључ испод отирача или је у црвеној ниши за хидрант. Ха-ха!...

Могу вам рећи да Радуловићи имају много лијеп стан. У дневној је кожна гарнитура и велики плазма телевизор. Сјео сам у фотељу која се налазила у лијевом ћошку дневне собе. Сјетио сам се нечег што ми је мој добри другар Филип помињао – он је, видите, умио тако да сједи у соби и да паузира мисли, загледа се тако у једну тачку и само постоји. Ха-ха! Фасцинантан човјек, тај Филип.

Пробао сам, и таман кад сам почео парализовати мисли, зазвонио ми је телефон... Гаврило. Нисам му се јављао, нисам могао да поднесем још једну рунду досадитиса, упале можданог смора, који ми изазива разговор са њим. Умјесто тога, пошао сам у кухињу да попијем мало воде, али чесма није радила. То ме је некако избацило из такта – каква је то само безобзирност.

Изашао сам и купио новине. У огласима сам пронашао број водоинсталатера и потанко му објаснио гдје треба да дође и какав је квар у питању. Када ми је казао цијену, рекао сам му да ћу му кључ оставити испод отирача, а паре за поправку на столу. Додао сам му да ме нипошто не буди јер ме јако боли глава.

Ушао сам у спаваћу собу, легао на велики француски лежај и одспавао.

Пробудио сам се, по навици, негдје око девет сати. Могу слободно да кажем да сам попиздио када сам погледао на сат. И тјерао сам себе да поново заспим – цијели сат сам се превртао у кревету. Све је то због глади – говорио сам себи. Није то навика, него јуче нисам ништа јео.

Кад сам се коначно придигао из кревета, погледао сам у фрижидер на чијим вратима је било десетак магнета-сувенира из разних дјелова свијета. Залупио сам га и вратио се у кревет. Јебена јаја!

Јебена јаја и проклета чесма која не ради.

Ха-ха! Опет сам позвао водоинсталатера, хотећи да га питам зашто јебени мајстори увијек касне. Али није се јављала хуља.

Негдје око пет сати чуо сам како се отварају улазна врата. Искрено да вам кажем, препао сам се – јер ипак сам у туђем стану. Ужасно ме је забавио тај мој страх, а ситуација заинтригирала.

Шта ће се десити? Ко ће први заврискати?

То су та нека питања која голицају човјека, је л' да? Онако покривен чаршавом, лежао сам на француском и задржавао дах, како бих спријечио да будем разоткривен.

Брзо ми је досадило лежање, па сам тихо, као да ходам по јајима... пих, јебем ти јаја... дакле, тихо као да сам сјенка, устао из кревета и приближио се вратима спаваће собе. Срце ми је у грлу куцало. Провирио сам... Радуловићи. Тачније – Радуловић муж. Мотао се по соби, као да нешто тражи. Затим је сјео и упалио телевизор. На програму је била нека емисија о парењу лабудова.

После неких пола сата већ сам се сморио. Значи, овај ће да остане овдје! Нечувено!

Али опет... та емисија, та емисија је била забавна. И таман сам се загледао био, а мамлаз је промијенио канал. Како сам само полудио! Нисам издржао, то вам могу рећи.

Дрекнуо сам, излазећи из спаваће собе! Кажем ја њему:

– Па какав је то начин, бре! Ви не знате, комшија, шта је забава! Како вас бре није срамота! А кућа, кућа у хаосу! Чесма не ради, фотеља шкрипи. Ајде, бре! – тако набрајајући и машући рукама на све стране, ишао сам ка излазу из стана. А он! Скаменио се човјек, ха-ха! Изокрнуо на оној фотељи главу ка мени, као некакав посједнути из хорор филмова, и гледа ме!

– Уосталим, ви немате укуса. Лабудови су најграциознија живина, човјече! – додадох и изађох.

Кад сам био у ходнику ухватио ме је такав кикот, једва сам повратио дах.

Какав дан, људи моји! И да ми се празан стомак није својски бунио, могло би се рећи да је у питању савршенство.

Сјетио сам се да пред зградом расте једна трешња. Био сам поприлично гладан па сам сишао до ње... Високо дрво. Зреле и укусне трешње. Ко зна колико дуго сам их брао и јео. Мало ми се и смучило од њих.

Онда се, у једном тренутку, чуо звук амбулантних кола која су се видјела како прилазе из даљине. Док сам их гледао, забављало ме је да замишљам шта се десило тој баби коју, 100%, у тим амбулантним колима превозе. Замислио сам заковрнуту бабу. Ха-ха! Али амбулантна кола су се зауставила пред мојим улазом. И ужурбано су из њих излетјели санитети. Тек када сам видио да им у сусрет из зграде иде неки сиједи човјек с кучином око врата и чесмом у рукама, из гузице ми је дошло у главу о чему се ради.

У, јебо те дан! – помислио сам, док сам забезекнут са дрвета падао.

......................................

Кажу да сам претрпио благи потрес мозга и да имам сломљена оба кука. Имам страшне болове у глави и гипс од трупа до стопала на обје ноге, са попречном утегом. Све у свему, личим на курато слово „А“ – због курца који ми, ван гипса, зијева слободан, ради несметаног уринирања.

Радуловића стрефио инфаркт. Пизда! Ха-ха!

Има ту, до мене, један пацијент – чича што вришти на сваких пет минута. Дозива доктора. Не смета мени што он вришти, но што вришти у тачним интервалима. Можеш сат да навијеш по њему...

– Ало, чича!?

– Ааааа!

– Ћути, сотоно монотона! Ћути! Хссссссс!

Kako ti se dopao tekst?

Podeli tekst
O piscu

Александар Вуковић

Подгорица

Александар Вуковић, рођен је 26.7.1993. године у Беранама, Црна Гора. У Бијелом Пољу је одрастао, завршио Основну школу и Гимназију. Дипломирани је грађевински инжењер који се бави писањем прозе и поезије. Аутор је збирке кратких прича "Псећи живот". Његова дјела…

tekstova
3
čitanja
38
reakcija
2
komentara
0
deljenja
3
00

Komentari

Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.

    Librum bilten

    Izbor urednika i konkursi, jednom nedeljno.

    01

    Još od ovog pisca

    Svi tekstovi
    Kratke priče

    Атомски сат

    1. Поглавље Ко је зајебао ствар Са свијетом нешто није у реду, a за све је крив Марко Марковић – oдмах то ваља рећи. Тај живи у старој петоспратници совјетског типа, сивој, безличној и готово беживотној. Живи у једнособном стану на четвртом спрату, крај степеништа.…

    Александар Вуковић17. novembar · 13 min čitanja

    300

    Kratke priče

    Псећи живот

    Како сам запатио ликантропију?[1] То је можда занимљиво испричати. Људи мисле да је бити вукодлак нешто силно, нешто страшно. Заправо, обично је људе који су дотакли дно неки пас појурио и ујео за гузицу, и они нису имали куд осим да почну да лају. Дозлогрдило…

    Александар Вуковић14. novembar · 12 min čitanja

    2620

    02

    Slično: Kratke priče

    Cela rubrika
    Kratke priče

    KOLIKO ŽIVOTA STANE U JEDAN SAT?

    Bilo je devet sati te zimske večeri kad je pokriven preko glave dečak doneo odluku. Otići će od kuće. Bio je uplakan i povređen. Misli su mu i dalje bile zbrkane, ali odluka je bila čvrsta. Osluškivao je zavijanje vetra i stresao se pri pomisli…

    Dusan Genc22. novembar · 4 min čitanja

    500

    Kratke priče

    NIKO NIJE PRIMIJETIO DA JE KIŠA STALA

    Kiša je padala tri dana...ili tri godine...nije vise bila sigurna. Sjedila je kraj prozora, u istoj fotelji u kojoj je nekada čekala da se vrati. U početku je brojala sate. Poslije dane. Na kraju je prestala brojati. Čovjek se, izgleda, navikne na sve, čak i…

    Gordana Simić22. novembar · 1 min čitanja

    100

    Kratke priče

    Pre i posle. I sve ono između toga.

    Zapis broj 1. Dragi dnevniče, Nikad ti se ranije nisam obratila. Nisam imala ni vremena. Iskreno, ni kad sam bila tek devojčica nisam razmišljala o tebi. Kako ja, tako i moje prijateljice. Bar su mi tako rekle. Ipak, vremena se menjaju. U životu nikad ne…

    Milan Počuča22. novembar · 1 min čitanja

    400

    Aktuelni konkursi za pisce

    Svi konkursi