Кисмет

Још увек се питам, после толико година, како нисам имао храбрости. Да ли је било толико тешко супроставити се, рећи да кад је требало и не када је морало...не знам...чак и сада док размишљам о њој схватам колико је била јака, колико је куражи имала да напусти предодређени живот абаџијски који би јој на крају уништио душу и појури за светлима позорнице која ни батине нису могле да угасе...Прошао сам два рата, али те храбрости нисам имао, јер увек сам ишао за нормама, пратио чаршијску етику и породичну апотекарску традицију. Кисмет је био тај непремостиви јаз између нас, док на крају није остало само сећање. И жал.

Први пут сам је видео негде 1903., девојчурак пре него глумица, на позорници склепаној од дрвених палета, дасака и старих ћилима у сали кафане „Таково“ , па ни тада никакво светло хиљаду сунаца није могло да се мери са ведрином којом је зрачила. Ја тек што сам стигао са лицеја из Аустрије и та представа је требало да буде разонода, али уместо тога ми је донела трн у срце, мали, готово неприметан, но ипак болан. Говорио сам себи да озбиљан мушкарац који је видео света не би требало да буде опчињен паланачком глумицом са већ, колико сам чуо, два брака иза себе. Ех, пусти рацио, изгубио је бој са лудом главом и узбурканом снагом које су ме вукле да зором обијам прагове пекара где се трупа за ситан новац прехрањивала и коначишта за банку у нади да ћу је угледати на светлости дана пре него позорнице. Навек је било да душа оће, а кисмет не да. Сви моји планови о сусрету пропали су у воду. После једне недеље представа у Крушевцу Чвргина позоришна трупа је отишла даље, а ја сам се вратио туђини и студијама хемије.

Срце, тај превртљиви створ што живот тражи у прошлости, та бесана неман што ни даљина ни раздвојеност нису могле да укроте, стално ме је враћала, макар у мислима, њој. 1907., када ми се отац упокојио и у аманет оставио породични посао вратио сам се царском граду и Србији. Сваки журнал, сваку вест помно сам пратио, свака њена афера комадала је ионако измучену ми душу, али живот иде а године лете неприметно. Време за женидбу ми је дошло и прошло и чаршијске приче би можда и постале немогуће да није отпочео Велики рат. Као офцир био сам у приправности и задужен за хиљаде избеглица које су са првим налетом ратног вихора возовима преко Сталаћа стизале у Крушевац. И тако... коб се игра, пружа ти мрвицу среће када се најмање надаш. У једном од пренатрпаних вагона, међу стотинама побеглих из разореног Београда нашла се и она. Кад смо се срели била је уплакана, уморна, бесна због новца који је изгубила (после сам чуо да је велику количину сребрњака ушила у рубове подсукње али да јој се, у свеукупном метежу, сукња поцепала и новац расуо по вагону где је успела да пронађе и врати тек део). У глави сам вртео тај сусрет безброј пута, па опет ништа ме није припремило на фурију од жене. Макар до тренутка када су нам се погледи срели. И ту у метежу бола, јаука и несреће наше душе су се препознале. Кроз васиону и векове, кроз животе пређашње ми смо били једна нит, два супротна краја конца, одвојена, далека но ипак нераскидиво повезана. Новембар је био, студен, зима, али мало је рећи да је мени у грудима куцало пролеће. Није то била само љубав, ни пожуда, ни страст...то је било као сусрет старих пријатеља, уточиште које два тела нађу једно у другоме...па ипак у дубини душе сам знао да наша љубавна прича није од оних са срећним крајем... Растали смо се са првим зрацима лета у нади да ћемо се у неком другом животу опет пронаћи. Она се вратила у разорени Београд, а ја сам остао у рањеном Крушевцу. Кисмет се поново испречио између нас. У потоњим годинама помагао сам колико сам могао, што пакетима са намирницама и лековима што новцем, понекад јавно углавном кришом јер сам поклекнуо под притиском света и оженио се. Знао сам да је тешко поболела, за муке на које су је стављали и ови и они примитивни властодршци тамећи светло којим је зрачила, али мало шта сам могао да урадим. Оног дана када је умрла трн у мом срцу зашао је дубље, пустио челично корење остављајући само олупину у грудима. И дан-данас памтим њене речи:

“Љубав није за нас, макар не у овом веку. Унесрећиће нас, нестаће ако не из неког оправданог разлога оно до свакодневних изговора, јер споне које срца вежу време кида. А радије бих имала ово са тобом, једну зиму ратну, крваву, а ноћи дуге и безбриже попут јунских дана него бесконачност у смртној колотечини брака. Можда се, ако имамо среће, сретнемо поново у неком будућем животу, у неким другачијим људима, нежнијим судбинама...можда...ако кисмет да...“

И после пола века, док корење све јаче стеже, моја последња мисао, последњи откуцај живота је она. Моја Жанка.