Što je normalnom svetu ponedeljak, meni je petak. Srećom, i pored svih nelagodnosti petkom, bar više nemam bliskih susreta sa taksistima. Nekako je nezgodno kad vam se taksista zalepi za leđa. Šta će nepoznati muškarac prilepljen uz moja leđa, duga je to priča.
Dakle, stojim na ulici izbezumljena od poziva u svitanje koji počinje ledenom intonacijom potpunog stranca. Prva reč je uvek: gospođo. Kroz telefonsku slušalicu dopire poznati zvuk udaranja roštiljskih mašica iz hamburgernice preko puta moje kuće. Odmah mi je lakše. Znači, uspeo je da kaže taksisti adresu. Nije više siroče kao prošli put kada je izgubio telefon i prenoćio u parku jer nije mogao da se seti gde stanuje.
Silazim preskačući po tri stepenika s hrpom zgužvanih novčanica u drhtavoj ruci. U glavi mi odzvanjaju reči koje sam uspela da zapamtim. Korisnik neće da napusti vozilo. To je dobar znak. Dok se otima, u pokušaju da ostane na zadnjem sedištu, pomišljam kako to znači da nije trovanje alkoholom i da nije poveo pevačicu sa splava da stanuje kod nas dok joj ne prođe semestar.
Na bulevaru je petkom kao u košnici. Komšiluk šeta i ćaska. Oni iz vojnih zgrada pucaju u vazduh povodom nečijeg punoletstva. Teglim korisnika taksi-usluge za jednu ruku, a taksista za drugu. Kad nam to ne pođe za rukom, pustimo ga da padne na sedište, pa probamo da ga izvadimo iz automobila vanmaterično, što bi rekli pijanci ispred dragstora na ćošku. Vučemo ga za noge. E, tu bi se, dok sam bila mlađa žena, taksista nekako zalepio za moja leđa. Ja vučem svoje dete, on pridržava mene. Ne razumem od kakve mi je pomoći neznanac. Jednim okom proučavam stadijum pijanstva, a drugim taksimetar. Možda se mali vozio do Novog Sada i nazad, ne dao Bog.
Godine su proletele. Deca su mi mahom prošla uobičajene faze kroz koje prolaze tinejdžeri i adolescentni dok ne ostave alkohol. Oni koji su razvili imunitet, obično i pre nego što se uhvate za bravu nalete na mene. Petkom uopšte ne spavam, kao i svaki profesionalac.
Znači, otvaram vrata, hvatam u letu korisnika, vučem ga ka krevetu, izuvam, uspravljam i guram ispred njega poslužavnik sa hlebom i mesom u kome nema kostiju. On mi, ne dižući glavu iz tanjira, sa dva podignuta sastavljena prsta pokazuje da zadržim kusur i da se udaljim, kao i sve matore konobarice.
Ostavljam vrata otvorena dok spava i odlazim da pročitam još jednu knjigu o otklanjanju otrova iz sukoba. Snovi, filozofija, religija, misticizam, prekognicija, molitve, čuda, preokreti, želje, strahovi, opsesije, Jung, ezoterija, vizije, stranputice, traganja za smislom i istinom, epigenetika, estetika, dadaizam, nadrealizam… Dijagnoza: performans sa tinejdžerom.
Kako je svaki kraj novi početak, ostavih se knjiga. Pređoh na serije koje gledaju moja deca. Krv, bol, rat, seks, suze, magija, intrige, jednostavnije rečeno: „Igra prestola“. Nisam gledala seriju. Znam da to nije u redu s moje strane, s obzirom na to da nam je kućna biblioteka puna epske fantastike i da mi se deca osećaju neshvaćeno zato što nismo na istom vibracionom nivou.
Toliko sam neupućena i netolerantna da sam zabranila uključene zvučnike dok igraju igrice. Ne mogu zvuk zveckanja oružja da podnesem kada se umreže i ratuju sa pola opštine. Dovoljno mi je što kroz otvoren prozor slušam Miloševog oca kako leti na zmaju svaki dan kada se vrati sa posla.
Već posle druge epizode „Igre prestola“ otkrih da moje vreme tek dolazi. Od tog trena počeh da živim za ponedeljak. Tada nastupa razdoblje moje vladavine.
Ne širim materinsku energiju, a i ambijent mi je korozivan tako da nisam za Instagram. Oko mene su papirne čaše, tanjiri za jednokratnu upotrebu, nesparene muške čarape, oborena korpa s vešom – mačka i ja udobno zavaljene u krevetu. Gledam treću sezonu serije „Igra prestola“ i zanovetam. Te mutna mi slika, pa nije dobar snimak, nemam ton, ne valja prevod, tu epizodu sam već gledala, u narednoj epizodi znam o čemu se radi, pustite mi novu, i tako unedogled.
Moji sinovi dolaze i odlaze, dvore mene i mačku, ohrabruju me da shvatim o čemu se radi – kupuju mački whiskas sos sa srnetinom, a sebi pice i hamburgere.
Povremeno mi majka telefonira da me obavesti da zna kako se ponašam i da mi zalupi slušalicu. Zašto nemam uobičajeno osećanje krivice? Naprotiv, potpuno sam ispunjena i još uverenija da sam na pravom putu. Otrov iz sukoba sa potomstvom je neutralisan. Čak sam i pivo u limenci od dece dobila!
Pisac po čijim knjigama je rađena ova serija, blagosloven maštom kao farma kravljeg mleka u Alpima, i ne pokušava da bude fer sa malom i velikom decom u njegovom performansu. Oni zavole nekoga, on mu odrubi glavu. Fantastično dobro podnosi pitanja, obožavanja, uvrede.
Sad, kada sam to shvatila, preostaje mi samo da zbog bolje cirkulacije podignem noge još više dok čekam da počne četvrta sezona.
Ostavite odgovor