у штоку сваких врата
из ината
извиреш ми из срца
како куца оно
које је сломљено унапред
сваки дан је ноћ вештица
сваки пут у поноћ се
прерушим у сирену
па се вучем по поду и
маштам о бенсединима
и данима који су претходили теби
тражим времеплов
исправљам грешку
не давим се више у твом смешку
твоје речи ми нису више светиња
наша љубав више није светковина
уместо на коленима
најзад одлазим поносна
бројим динаре као да су једино што вреде
Кристина Пиваш
Ostavite odgovor