КИША

Март.

Суморно поподне. Хладно, олујно без и једног трага пролећа. Утрчавам под окриље великог маркета док ми ледене капи падају за врат. Ако ништа друго пасје време је реку купаца оставило код куће па куповину завршавам брзо и за трен ока се нађем у реду на јединој каси која ради. Неколико људи је испред мене, отуђених, далеких попут бродова на бесконачном океану. Док тражим новчаник комешање на крају реда ми одвлачи пажњу. Дечачић не старији од шест година, у превеликој, белој блузи са циклама звездицама, окраћалим панталонама и босоног тражи неки динар. Нико га не примећује, или се прави да га не примећује, па чак и госпођа испред мене која је до малочас чаврљала како је као учитељица извела више од хиљаду ђака на пут склања поглед. Дете одлази певушећи тихо, навикнуто на разочарање и лагано нестаје из наших сећања. Гледам ка затамљеним стаклима излога која не показују ништа сем одраза наших сопствених душа. У данима потом још дуго су ми у мислима дечија боса стопала и студена киша.

И живот који бира миљенике.