Tri dana pre odlaska u kuhinji je stajao sto izrezbaren nasleđenim nožem, sa jednom nogom podmetnutom kamenom da se ne ljulja. Drvo je potamnelo od godina i dlanova, usečeno sitnim brazdama. Zidovi su bili debeli, zidani od cigle pečene različitom vatrom; malter se na mestima osuo do sirovog zida. U ćošku je pukotina silazila od plafona kao tanka, uporna linija. Na ivici stola ležala je njegova radna knjižica, sa poslednjom isplatom upisanom pre tri meseca.
Majka je mesila testo. Sedina joj se u razdeljku videla kroz brašno; koža na šakama bila je gruba i ispucala. Rukavi su joj bili podvrnuti, a ruke već umorne od rada. Nije podizala pogled; u tom ne-pogledu bilo je sve što je nosila kroz život — smrt muža, odlazak sina, i ono što je ostajalo da stoji između zidova.
Vrata su se otvorila, ali nije odmah ušao. Zadržao se na pragu, sa rukom na još uvek lepljivoj kvaki na kojoj su ostale tanke naslage testa. Sto je stajao između njih kao žica koju oboje nisu smeli da pređu godinama. Ušao je tek kada je pustio metal. Na prstima su mu ostale sitne trunke brašna; nisu odmah otpale. Belina se zadržala u pregibima kože i učinilo mu se kao da peče.
Jaknu nije skinuo. Kapu je spustio tik uz knjižicu. Testo se pod njenim dlanovima rastezalo i savijalo u širokim pokretima, pa se okretalo, prebacivalo, vraćalo pod šake.
„Počinjem da radim u Beogradu“, rekao je.
Ruke su joj nastavile, ali sporije.
„U Beograd?“ podigla je glas. „Znaš i sam da Beograd nikog našeg nije zadržo.“
„Majko, plaćaju k’o što valja.“
Testo je jače udarila o dasku.
„Kad si to naumio otići, sine moj?“
„U petak.“
Zastala je.
„Zar opet ostavljaš ženu i dete, a reko si da ćeš ostati?“
Pogled mu je pao na sto. U zenici mu je ostala tvrda senka.
„Nisam više siguran da mogu ostati.“
Obrisala je dlan o kecelju.
„Nisi ti prvi put otiš’o. Vrnuo si se, al’ nisi se ceo vrnuo — sve zbog te nesrećnice.“
Zadržala je pogled na njemu, pogled u kome su stajali i prekor i tuga, i ona tiha briga koju majke ne umeju da sakriju ni kada se zakunu da hoće.
„Odavno te ovde nema. Ničemu ne služiš, ništa ne radiš. Ni svoj nisi. Senka si, sine moj.“
Rečenice su padale po njemu jedna za drugom, teške kao olovno nebo.
„Dobro“, rekao je.
Palac joj je utisnuo trag u testu, duboko, kao da je svakim pritiskom ostavljala deo sebe, deo onoga što više ne može da mu da.
Skinuo je jaknu i prebacio je preko stolice; rukav je zakačio knjižicu. Skliznula je i ostala otvorena na tamnim, terakotnim pločicama.
Podigao ju je.
Potpis je bio nagrčen mastilom, koje se razlilo po stranicama, stranicama koje su bile tiho svedočanstvo njegovog propadanja.
Gledao je u knjižicu, prljavu od različitih dodira, izlizanu po ivicama. Gledao je u nju odozgo, duže nego što je trebalo.
Zatvorio ju je teškim, brazdastim dlanom, nosiocem godina rada.
Izašao je.
Napolju je bio drum, izgažen i tvrd. Kuće su stajale nisko, naslonjene na zemlju, sa crepom izblelim od vetra. Dvorišta ograđena kolcem. Zemlja sabijena do kamena.
Njegova žena stajala je pored kapije sa rasklimanim zasunom. Konac kojim je krpila dečju košulju ostao joj je obmotan oko prsta.
Pogledala ga je s bolom koji nije umela da sakrije.
„Jesil’ rekao majci?“
On je klimnuo.
Stao je pred nju s pogledom oborenim kao da je sav teret godina pao na njegove trepavice.
„A nama… kad si mislio da kažeš?“
„Sad“, izgovorio je tiše nego što je nameravao.
Vilica mu se zategla toliko da mu je pod kožom zatreperio mišić.
„Kad odlaziš?“
„U petak.“
Podigla je ruku, kao da će mu dotaći lice, ali prsti su joj zadrhtali i ostali u vazduhu.
„Nisi ti prvi put krenuo.“
Ćutao je.
„Vraćao si se.“
Podigla je oči.
„A nisi se vratio ceo.“
Prstom je prešao preko ivice stola, tamo gde je drvo bilo usečeno starim nožem.
U grudima mu je zatreperilo nešto kratko i oštro.
„Sad više ne znaš ni od čega bežiš.“
Nokat mu je zasekao kožu dlana. Nije otvorio šaku.
„Ovo ti nije prvi put da odlaziš. Svake zime i svake jeseni nanovo uzmeš torbu i nanovo kreneš, kao da bežiš od istog praga. Odlazio si i ranije, ali svaki put te je ova zemlja vraćala, držala te za koren, čuvala ono što si bio.“
Ćutao je.
Zastala je, pa tiše dodala:
„Ta žena… bila mi je breme. Nosila sam to godinama. Ćutala.
Nije to bilo samo tvoje.“
Krenuo je niz sabijenu zemlju.
Šaka mu je ostala zatvorena.
Nokat je i dalje bio u koži.
Ostavite odgovor